Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Skoro pola veka nakon što su napustili svoj rodni kraj, žitelji opštine Žagubica koji su stekli pravo na inostranu penziju uglavnom se vraćaju da ožive svoje davno uspavane domove i tu prožive penzionerske dane. Mnogi od njih i dalje biraju da rade teške fizičke poslove, iako imaju dovoljno za lagodan život.
Miodrag Ivanović iz Milanovca koji je pola radnog veka proveo u Švajcarskoj, kaže da se u Srbiji dobro živi.
„Ko radi - ima, ko ne radi – nema, to je moje mišljenje. Mi penzioneri koji smo došli iz inostranstva obezbedili smo neke stvari da možemo i ovde da radimo i tako da meni koji sam petu godinu u penziji – nije loše“, iskren je on.
Miodrag Ivanović sa suprugom Snežanom
Miodrag i njegova supruga Snežana zapravo su se vratili pre 24 godine kada su stekli prve uslove za švajcarsku penziju. Otvorili su restoran po uzoru na jedan u kome su bili zaposleni u Švajcarskoj, i kako kažu, zadovoljni su svojim životom.
Kada uskro oboje budu bili u penziji planiraju da i dalje vode restoran. Glavni teret vuče Miodragova supruga, jer se na nju vodi firma. Miodrag pomaže u nabavci, a za sve ostalo imaju nekoliko radnika.
Jedini razlog da prestanu da rade u restoranu u Milanovcu, biće ako njihov sin i snaja odluče da se vrate iz Švajcarske i preuzmu posao.
Godine koje je Miodrag proveo u inostranstvu naučile su ga vrednostima rada i ostavile su traga na njegovu poslovnu politiku i stavove.
To može da bude manji problem kada se vratite u Srbiju, pa morate ponovo da se prilagođavate.
Miodrag Ivanović sa kolektivom restorana
„Nedostaje mi tačnost ljudi. To je najveći problem. Kod nas je sve sutra, sutra, i tako u nedogled. Kada nešto nabavljamo, naručujemo pet dana pre da bismo dobili na vreme. Tačnost među ljudima je nepouzdana i to se najviše odražava na nas i naš posao“, objašnjava Miodrag i dodaje da im je svakodnevni kontakt sa ljudima bez većih poteškoća.
Čoveku u njegovim godinama, kako kaže, najteže pada organizacija zdravstva, posebno u tako maloj sredini kao što je Žagubica.
„Izabereš lekara, on radi dva meseca pa ode, uzimaš drugog, trećeg... Mislim da se ne prati dovoljno istorija bolesti. To mi stvara osećaj nesigurnosti“, zabrinut je Miodrag.
Nestaje im i struja svaka tri, četiri dana po više sati. Dok nisu postavili betonske bandere živeli su bez struje i po dva, tri dana, ali ništa od toga ih nije demotivisalo da ostanu u svom domu.
„Ja sam se odlučio pre 24 godine, podigao redovnu penziju, izgradili smo ovo i odlučili se za posao koji smo tamo naučili da radimo, sigurno ostajemo ovde. Ja sam svoj na svome, svoj gazda, svoj radnik. Mislim da sam ostvario sve što sam zamislio, planirao, i sve želje su mi ispunjene,“ siguran je u svoje odluke.
Njegov komšija Mileta Lukšić, švajcarsku penziju prima od 2015. godine. Već godinu kasnije doselio se u svoj rodni Milanovac.
On je još uvek zatečen cenama u Srbiji, iako je živeo u jednoj od skupljih evropskih zemalja.
„Kad ponovo idem tamo ili kod sina u Italiju, skuplji život ispadne ovde nego u tim evropskim državama. Samo hleb nije skup kod nas, a skoro sve ostalo jeste“, kaže Mileta.
Ne toliko zbog novca, kolko zbog generacijskih i stečenih radnih navika, Mileta i sada radi gotovo svakog dana.
Mileti Lukšiću nije teško ni u penziji da obrađuje svoju zemlju, samo da ne bi bila u parlogu
Na četiri hektara svoje dedovine redovno seje kukuruz, kako kaže, ne zbog para, već mu je žao da imanje bude pod korovom.
Priznaje da je s godinama sve teže, te da uloženu penziju teško vraća sa berbom.
„Potroši se novac. Đubrivo, gorivo za traktor i ostalo, od čega se kupuje nego od penzije. Imam i svinje, potreban je kukuruz za njih. To radiš dok možeš, kad ne možeš onda ništa, to nije obaveza, samo volja“, naglašava Mileta, ali ne odustaje.
Mileta svoju švajcarsku penziju uglavnom troši na poljoprivredu
Pošto je ceo radni vek proveo radeći na građevini, to je nastavio i u Srbiji, kada ga pozove neko iz okoline, najčešće su to prijatelji.
Sada kad se domogao svoje zemlje, kaže da mu iz Švajcarske baš ništa ne nedostaje.
„Nostalgija me je celog života vukla za Srbiju. Konačno sam ostvario svoj san. I tamo sam radio, niko ti nije dao pare bez rada. Ovde se radi koliko se može, ako ti se danas ne radi - ne radiš“, nema premišljanja kod Milete.
Sada mu ništa nije teško. Ni da radi, ni da ne radi. Samo kad je svoj na svome.
Otkad su počela ograničenja zbog koronavirusa, oseća se zatvoreno, ali ko može da zaustavi njegov traktor dok vozi po obroncima i dolinama Homolja.
„Hvala bogu što nas služi zdravlje i to mi je najvažnije, da poživim ovde“, tiho priželjkuje on.
Mileta sada ima sedamdeset godina i kako tvrdi, još ima neispunjenih planova i želja.
„Život je život, uvek traži nešto novo. Ostvareno je ostvareno, ali uvek treba još nešto. Bar sitnice neke. Ne bih radio da ne fali,“ kaže on.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
