Kada je reč o dobroj atmosferi na žurkama, Andrew Meller je neko ko i te kako ume da je napravi. Iako je kao di-džej ispekao zanat i stekao slavu, njegova priča je još posebnija jer je pored ovog posla on zapravo  radnik u Termoelektrani u Kostolcu.

Sa Andrijom Antićem razgovaramo o spoju naizgled nespojivog na profesionalnom planu, o ljubavi prema muzici koja ga ispunjava, o najznačajnijim momentima u karijeri…

Kako ste došli na ideju da se okrenete poslu di-džeja, šta je ono što Vas je navelo na taj put i odakle tolika ljubav za ovim poslom?

Muzika i ljubav prema njoj. Imao sam smisla kao klinac za to, ali nisam imao uslove u to vreme, pre nekih 20 godina bilo je preskupo za moj džep i džep mojih roditelja. No, kao slušalac baš sam uživao u muzici i otkrivao nove žanrove iz dana u dan. Odrastao sam uz Džimija Hendriksa, Metaliku, Iron Maiden, a kasnije sam počeo da slušam i prvu elektroniku, “Chemical Brotherse” i “Prodigy”. Neizostavan deo moje kulture čini i “Psy trance”, “Astral Projection”, “Void” i drugi. Negde oko 2005.počeo sam da učim da puštam muziku,  pošto me je to privlačilo gledajući starije kolege koji su bili rezidenti u Požarevcu. Pošto sam malo “geek” za računare, koristio sam programe u početku i iskreno, prvo sam pravio neke svoje verzije pesama, obrađivao i tako ušao u to. Sa već nekim predznanjem pozajmljivao sam opremu i naučio da miksam, te krenuo da tražim gde bih mogao da radim.

Da li je posao di- džeja nedovoljno plaćen pa ste se zbog toga odlučili i za posao u elektrani?

Ja sam uvek radio dva, tri, u jednom trenutku čak pet poslova. Naravno da nije dovoljno plaćen, pogotovo u početku, a kasnije opet dosta toga zavisi i koliko radiš na sebi, koliko se razvijaš, ulazeš, kao i svaki drugi posao, hobi. Dosta novca se vraća nazad u muziku, opremu, marketing i sve ostalo što prati taj posao. Stabilan posao mi omogućava da ne moram da radim svašta da bih pregurao mesec. Drugo, takav sam lik da dajem 200 odsto sebe šta god da radim i trudim se i učim svakog dana kako bih napredovao. Radio sam puno poslova u životu od televizije, radija, farme, programiranja do nošenja džakova, bravarije i tako dalje,  no pronašao sam se u ovome. Inače, konkurisao  sam dva puta godišnje tokom četiri godine za posao u elektrani, jer sam to i zavrsio od škole, pa mi je logično bilo da taj posao i radim. Iskren da budem, ja sam se spremio da idem iz ove zemlje kada su me pozvali da dođem na razgovor. Međutim, ostadoh. Možda sam pogrešio, možda i ne.

Šta povezuje posao u termoelektrani i posao na nastupima?

Ništa (smeh). Elektrana je jedno, muzika sasvim nešto drugo. No, muzika i žurke su nešto što meni popuni dušu i gde se ispraznim totalno, dođem veseo i rasterećen na posao. Kao što imate pčelare, stolare koji idu privatno, rade taj posao i uživaju u njemu, nije im to obaveza, ali uživaju u tome i ako kapne kinta preko, super.

Nastup u Hangaru

Kako uspevate da uskladite radno vreme u elektrani i radno vreme di-džeja i kako funkcionišu ta dva posla, s obzirom na to da nisu nimalo slični?

Iskreno, jako teško. Koristim dane od odmora da bih išao na nastupe, pogotovo kada idem u inostranstvo, menjam se s kolegama, vraćam dane kao i svi drugi. Radim po smenama tako da je svaki dan i svaki vikend  novi izazov. Nekada pravo s posla iz druge odem da puštam muziku. Neko bi pomislio, lako je, evo probaj ti (smeh). Sada već  imam 35 godina i smanjio sam broj poslova, sveo sam se na dva i to mi je sasvim dovoljno.

Da li ste razmišljali o tome da se isklljučivo posvetite poslu di-džeja?

Još uvek ne. Ranije sam imao periode kada sam se bavio samo muzikom. Sada mi je okej ovako. Kada bude došao trenutak, tada ću razmišljati o tome.

Da morate da birate, šta biste izabrali, posao u termoelektrani ili posao di-džeja?

Posao di-džeja, iako je realno lakši posao u elektrani.

Kako na Vas gledaju kolege s posla, da li imaju želju da napravite neki miks za njih?

Pa iskreno mali je procenat kolega koji su u mom fazonu, baš mali. Neke sam i vodio sa sobom da im dočaram kako to izgleda, pošto im pokazujem snimke često ili ih vide na socijalnim mrežama i svidelo im se.

>>ANDREW MELLER: UNTOLD 2019 LIVE<<

Da li je bilo posla posle vanrednog stanja i kako funkcionišete za vreme korone, da li ste pripremali neke nove numere?

Naravno, prvo prijao mi je predah pošto sam poslednjih pet godina baš dosta putovao. Iskoristio sam vreme maksimalno i da nešto uradim po kući i da pravim muziku. Radio sam na izdanjima za svoju izdavačku kuću koju planiram da otvorim početkom naredne godine i popunio celu godinu sa izdanjima (oko 20 pesama) za jako dobre kuće. Već početkom juna kada su najavili da će se otvarati klubovi i ukidati mere jer su izbori u toku, pristizali su upiti za bukinge i maltene mi je leto bilo popunjeno skroz. Čuvao sam se svakako i vodio računa jer situacija nije bila nimalo naivna, iako nije tako izgledalo. Sada opet imamo zatvaranje klubova i otkazivanje festivala jer je broj zaraženih skočio “naglo”. Ova industrija baš trpi jer se tu ne radi samo o di-džeju već i o čistačici, barmenu, konobaru, nabavci, obezbeđenju, rentalu, hostesama i svim ostalim poslovima koje ova industrija pokriva. Ne znam kada ćemo se vratiti u normalu, ali mislim da smo napravili veliku grešku. Trenutno cela Evropa otvara klubove i festivale uz određene mere, a mi zatvaramo, sve jasno.

Koliko novca je potrebno ljudima koji žele da se bave poslom di-džeja za nabavku opreme i otpočinjanje posla?

Danas je sve dosta dostupnije. Opet postoji i opcija rentiranja opreme kao i kupovine, no za početak postoje neki kontroleri koji imaju u sebi sve što i standardan plejer koji možete kupiti za oko 1.000 evra.Ona standardna klasa opreme koja se koristi u klubovima je poprilično skupa, komplet se kreće oko 5.000 evra.

Pojavili su se fakulteti za di-džejeve. Šta mislite o tome, da li može da se stekne potrebna veština ili je talenat presudan?

Nisam upoznat sa materijom na fakultetima tako da ne mogu ni da komentarišem. Ja ipak na to gledam kao na zanat. Kradeš ga od iskusnijih, imas talenat i zanima te to, realno ne treba vam fakultet za tako nešto, samo volja, interesovanje i rad.

Šta biste preporučili mladima koji žele da se bave poslom di-džeja?

Uh, teško pitanje, iskreno. Primetio sam, pošto sam često u kontaktu sa mlađim ljudima, veliku nezainteresovanost. Tačnije, hteli bi, ali da se ne pomuče. Ako misle tako, onda ništa, a ako su pak radi da se odreknu svog zadovoljstva onda bi trebalo da imaju na umu sledece stvari - nećes provoditi toliko vremena sa porodicom, devojkom, drugarima, u kafama i ostalim zadovoljstvima, već ćeš svakog dana provoditi za računarom minimum četiri, pet sati, u istraživanju nove muzike, gledanju tutoriala (toga danas bar ima na pretek), kako se pravi elektronska muzika, slušati muziku pre svega, vežbati, raditi na marketingu i pristupu, i tako dalje. Ja poslednjih 15 godina provodim prosečno pet sati dnevno učeći nešto novo ili rešavajući meni neke nepoznate stvari. Mora da te zanima, to važi za bilo koji hobi koji može da postane i posao. Isto kao kada bi hteo da napraviš kapiju pa uzmeš i guglaš šta ti sve treba od materijala, iskustva, koji način zavarivanja, koje elektrode i tako dalje. Znači puno odricanja zarad jednog cilja da radiš na najvećim binama sveta.

Svesni smo da je sve više ljudi koji takoreći "puštaju" muziku, šta je ono što Vas izdvaja od ostalih i koja je čar vaše muzike?

Imam dosta stvari iz svoje produkcije na koje ljudi reaguju i za koje pitaju i žele da čuju. Samo puštanje muzike ima svoje čari i ti ljudi koji samo puštaju muziku i ne bave se produkcijom mnogo više posvećuju pažnju odabiru pesama i traženju nečeg drugog, novog. Ja se opet trudim da sve to radim, ali moj džoker je uvek moja pesma. To ima neku specijalnu draž, kada je pustiš i vidiš reakciju ljudi.

Kako se prvi put saznalo za Vas, šta vas je dovelo do uspona karijere?

Ranije sam radio i pod drugim nekim imenima tako da me je mnogo ljudi već znalo i novi projekat “Andrew Meller” nije nešto odstupao od prethodnih. Jedina razlika je u tome što su pre toga bili kolaboracioni projekti, a sada solo. Dugo sam prisutan na sceni, ali prelomni trenutak je bio cover čuvenog hita “Born Slippy” benda “Underworld”, koji je izašao kao “Reincarnation Mix” i ušao u top 1 chartove i zbog koga sam bio treći producent po prodaji pesama na jednoj od najuticajnijih prodavnica elektronske muzike “Beatport”.

Da li slušate želje publike i prilagođavate se njihovim ukusima?

Želja i pozdrava u ovoj muzici nema (smeh). Svaki dobar di-džej zna da prepozna atmosferu i da odreaguje i pusti u datom trenutku pesmu koja ce izazvati određenu emociju. Moja muzika je vesela, ne volim toliko da mračim, ali desi se nekada da te publika odvuče na neko novo putovanje.

Nastup na Green Love festivalu

Kakva je muzika koju Vi stvarate i koje muzičke žanrove preferirate?

Generalno, “House” i “Techno”. Ja ih tako delim, iako je toliko evoluirala elektronska muzika da ima dosta podžanrova.

Na koji način znate da ste uspeli u svom poslu, šta predstavlja najveću potvrdu uspeha?

Pa, kako za koga. Meni lično osmeh ljudi na “dance floor”.

Koji su Vaši planovi za naredni period i da li mislite da je Vaša  karijera došla do vrhunca, ili šta je potrebno da dođete do vrha u svom poslu?

Znate ono kada dođete do maksimuma i tu vas lomi i testira koliko još možete da udarate u plafon pre nego sto ćete ga probiti. Ja sam trenutno u toj poziciji, no ne odustajem jer to stvarno volim. Inače, potrebno je dosta elemenata u današnje vreme. Od socijalnih mreža do muzike i samog izvođenja iste. Industrija se baš proširila i napravila dosta grana koje vode do vrha.

Kako izgleda jedan dan Andrije Antića?

Pakao (smeh). Svaki dan je različit, ali daću vam jedan od primera koji se desio skoro. Izašao sam iz treće smene, odmorio malo i krenuo za Tuzlu sa drugarom. Prenoćio  i sutradan puštao muziku na žurci na njihovom bazenu. Pokupio se i krenuo iz Tuzle, oko jedan posle ponoći za Beograd gde sam puštao od šest do 10 ujutru. Stigao sam kući oko 12, odspavao malo, proveo neko vreme sa porodicom i sutradan u pola šest na posao.