Mladen Deletić (29) je aktivni odbojkaški trener  i profesor fizičkog vaspitanja u jednoj srednjoj školi u Beogradu. Završio je osnovne studije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, gde je takođe uspešno završio i master studije.
Vaši odbojkaški početak vezuje se za odbojkaški klub „Rudar“ iz Kostolca. Kada ste počeli da se bavite odbojkom i zašto baš tim sportom?
Odbojkom sam krenuo da se bavim relativno kasno, ako gledamo kada sada deca počinju da se bave sportom, tačnije u osmom razredu kada sam imao 14-15 godina. Generalno me je odbojka kao sport uvek privlačila gledajući naše reprezentativce i njihove uspehe i načine na koji su ostvareni. Igrali su atraktivno i brzo i zbog toga sam počeo da se bavim odbojkom. Moj komšiluk se bavio odbojkom i često smo igrali zajedno. U momentu sam prelomio da mogu ozbiljnije da se bavim tim sportom.
Da li je jedini logičan nastavak školovanja bio na DIF-u ili je postojala još neka opcija?
Za mene je DIF bio jedina opcija, međutim kako sam završio  Medicinsku školu u Požarevcu svi su mislili da ću studirati medicinu, ali u sportu sam ceo život, kako rekreativno tako i profesionalno, tako da sam jedino tu video sebe i onda je DIF došao na red.
Nakon „Rudara“ prešli ste u trenerske vode u Beogradu. Kako je bilo igrati u Kostolcu, a kako započeti trenersku karijeru u Beogradu. Kada i kako se to dogodilo?
Trenersku karijeru sam počeo relativno brzo nakon upisa fakulteta, početak druge godine. Sa 20 godina sam postao trener i generalno nisam povezivao sve što znam iz ugla igrača sa trenerskim poslom. To su dve različite stvari koje imaju dodirnih tačaka, ali trenerski posao je sasvim druga stvar. Tražio sam  praksu i smatram da je za sva zanimanja potrebno da se što pre uplovi u praksu kako bi se posao brže naučio. S obzirom na to da sam bio mlad i brzo ušao u prvi tim „Rudara“ nekako je to za mene prebrzo došlo i možda nisam dovoljno dobro shvatio što sam to dobio, to mogu da zahvalim svojoj mladosti i neiskustvu. Bilo je lepo trenirati s tim ljudima, četiri godine sam bio tamo. Atmosfere na putu za utakmicu, na treningu i na utakmici, su mi u lepom sećanju i sve te ljude sa kojima sam bio u kontaktu u „Rudaru“ pamtim po lepom.

Mladen sa najmladjim odbojkašicama 2006/2007.godište

Treniranje mlađih kategorija je zahtevan posao, postoji izvesna razlika u godinama ali ne toliko velika. Kako je raditi sa mlađima i kako utičete na njih?
Trudim se da na decu koju treniram utičem pozitivno, a to znači da ih motivišem da treniraju i da sve što rade, rade najbolje što mogu. Nevezano za sport, ta deca će kada odrastu i kada nađu neki svoj stalni posao morati da imaju odgovornost i motivisanost za rad. To su dva glavna faktora koja potenciram. Motivišem ih i da se bave sportom jer to je nešto zdravo i dobro, pomaže socijalizaciji i razvitku motoričkih sposobnosti. U sportu je bitna ta socijalno-psihološka komponenta, ali i zdravstvena. Pošto sam im trener, trudim se da na najbolji način deci pružim teorijska znanja i trening, jer što ih više naučim, više će znati i uživati u odbojci.

Mladenove igračice - prvakinje Druge kadetske lige Beograda

Da li možete da navedete neki uspeh koji ste ostvarili kao trener?
Trener sam devet godina I zdvojio bih osvajanje Druge kadetske lige Beograda, a u istoj konkurenciji sledeće godine sam osvojio drugo mesto. To su deca koja su kasnije napredovala u stariju selekciju, pa su došla mlađa deca i ta dva uspeha su mi u lepom sećanju.
Jedan ste od uspešnijih studenata u svojoj generaciji,  završili ste i master. Opišite nam taj period školovanja, koliko je odricanja bilo potrebno da bi se sve postiglo - studije i treninzi?
Bilo je dosta odricanja, studentski život koji svi pamte po učenju i lagodnijem životu, ja sam pamtio i po treniranju, ja sam taj lagodniji deo studentskog života malo manje praktikovao. Trener sam postao jako mlad i treba dosta i u tom poslu učiti, tako da sam dosta vremena trošio na rad, usavršavanju sebe i na fakultetske obaveze, nego na neku veliku zabavu.
Takođe se bavite vaspitno-obrazovnim radom, profesor ste fizičkog vaspitanja. Šta jedan sportista može i mora da pruži deci u poziciji profesora?
Decu treba podsticati da imaju odgovornost. Pokušavam da svoje učenike podstičem da obaveze koje imaju izvršavaju na vreme, jer onda mogu na vreme i da uvide svoje greške, a zatim i da ih isprave.  
Na jednom od takmičenja

Kako su se odvijali treninzi od početka pandemije zbog virusa korona?
S obzirom na zabranu okupljanja i vanredno stanje, treninzi nisu bili održavani dok nisu donete kasnije nove mere. Tada smo se jedino mogli fokusirati na vežbanje kod kuće, tačnije individualni rad, koji je bio vezan za održavanje motoričkih sposobnosti, kao teretana u kućnim uslovima. Ko je imao mogućnosti za rad sa loptom radio je, to su pre svega deca koja imaju dvorište, ali sve individalne treninge smo sprovodili dobro. Od kada je završeno vanredno stanje sve treninge sprovodili smo u skladu sa propisanim epidemiološkim merama. Videćemo dalje, treniraćemo u skladu sa mogućnostima.
Prvobitna odluka kriznog štaba je da se sportske manifestacije održavaju bez publike, pa je ta odluka kasnije promenjena. Kako tiha atmosfera u dvorani može da utiče na igrače?
Moja ekipa je došla u situaciju da pre uvođenja vanrednog stanja odigra jednu utakmicu bez prisustva publike, gde je atmosfera bila pozorišna, čula se samo lopta na terenu. Moje igračice su tom atmosferom bile oduševljene i pitale u šali - što nije stalno ovako. Možda ovo zvuči čudno, ali je njima tako prijalo. Navikle su one na publiku, ali su tada bile koncentrisanije i pobedile .