Vladislav Velkovski je rođen 1992. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu i srednju Ekonomsko-trgovinsku školu, smer turistički tehničar, međutim, oduvek je želeo da se bavi nečim drugim. Njegova umetnička duša došla je do izražaja kada je imao devet godina – prvo je počeo da se bavi glumom, a potom je sam naučio da svira gitaru. Ubrzo je, kako kaže, shvatio da je umetnost njegov životni poziv.

Poznato je da nije nimalo lako upisati glumu ili režiju na fakultetu u Beogradu ili Novom Sadu, naročito mladima iz manjih sredina, zbog čega mnogi odustaju. Vladislav ni posle nekoliko neuspeha nije odustao, sledio je svoj san i uspeo da ga ostvari. Završio je osnovne studije multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića, i trenutno je na master studijama.

Ovih dana dospeo je u žižu javnosti nakon premijere predstave koju je režirao „Majstori, majstori“ požarevačkog pozorišta „Milivoje Živanović“. Publika je odlično reagovala na predstavu i sa svih strana mogu se čuti samo reči hvale za mladog reditelja.

Kada si počeo da se baviš glumom, da li se sećaš prve predstave u kojoj si igrao i kakav je bio tvoj prvi utisak?

Glumom sam počeo da se bavim sa devet godina kada sam došao u školu glume u Centru za kulturu Požarevac, koju je tada vodio Saša Volić. Prvo smo radili raznorazne skečeve i javne časove, a prva predstava u kojoj sam igrao bila je za decu i zvala se ,,Zli patuljak“. Sećam se da sam bio oduševljen kada sam prvi put ušao u malu salu, jer je tu bila gomila ljudi i svako je nešto radio ili pevao. U početku sam bio zbunjen, sve dok se nisam privikao na novu okolinu. Vremenom se polako sve više razvijala ljubav prema glumi i što sam bivao stariji sve više je počela da me interesuje suština pozorišne umetnosti. 

U kom momentu si shvatio da želiš profesionalno da se baviš glumom ili režijom i da li je za tebe postojala neka druga opcija?

Još kao dete sam znao da je gluma ono što želim da radim čitavog života, a režija je došla dosta kasnije. Međutim, osim te dve profesije zanimala me je i istorija umetnosti. Uvek me je interesovala umetnost u bilo kom obliku i nikada ne bih mogao da radim ili studiram nešto drugo. 
 

Vladislav Velkovski u monodrami „Glumac…je glumac…je glumac“

Nekoliko puta pokušavao si da upišeš Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, ali bezuspešno. Ipak, nisi odustao. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe?

Pokušao sam da upišem glumu dva puta u Beogradu, ali presudan je bio treći put kada sam se pripremao za prijemni, na koji na kraju nisam ni otišao. Tada mi je pomogao Gordan Bojković, sadašnji direktor požarevačkog Narodnog muzeja, koji je u to vreme radio u Centru za kulturu. On je želeo da mi pomogne i povezao me je sa Vojinom Ćetkovićem, sa kojim mi je bila čast da se pripremam za akademiju. On mi je tada rekao da smatra da imam šlifa za glumu i da ja to mogu. Međutim, sudeći po onome što sam ja doneo kao predloge šta bih  izveo na prijemnom, Ćetković je rekao da razmislim da to ipak bude režija. Tada sam presekao i probao to da upišem, ali nisam odmah uspeo. 

Dva puta sam pokušavao da upišem pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i nisu me primili. Tada sam bio tvrdoglav, jer FDU važi za najbolji fakultet, a Beograd centar zbivanja i nisu dolazili u obzir drugi gradovi. Međutim, devojka me je ubeđivala da probam u Novom Sadu i ja sam na kraju pristao, ali pod uslovom da Nikita Milivojević prima klasu. Tako je i bilo. U prvom krugu nisam upao na fakultet, ali sam bio uporan i u drugom roku sam bio jedini primljen. Kada padneš na prijemnom, niko ti ne kaže zašto si pao, ali uvek možeš da pitaš nekoga iz komisije, ako si dovoljno hrabar, što ja u tom trenutku nisam bio. To što ništa ne govore jeste problem, ali nekako vremenom naučiš da sam sebe procenjuješ, a svi mi duboko u sebi znamo kada nešto ne radimo kako valja.

Glumeo si u više od 50 predstava i nekoliko monodrama. Koliko je teško baviti se amaterski glumom u današnje vreme i da li ti je to iskustvo pomoglo da bolje razumeš glumce i samu režiju?

Nije teško baviti se glumom amaterski, jer je amaterizam osnova svega i nešto od čega većina krene. Za mene je to važna stvar, jer stičeš neka osnovna znanja. Naravno da bavljenje time pre fakulteta ne znači da ćeš na prijemnom proći bolje, ali je iskustvo veoma značajno. Baviti se amaterski nečim podrazumeva ljubav i to je veoma lepa stvar. Na mene je bavljenje amaterski glumom uticalo da bolje razumem glumce, njihove greške, scenu i pozorište u celini. Kada sam režirao predstavu bio sam otvoren za sva pitanja i sugestije, a pošto sam i ja bio nekada na njihovom mestu znao sam kako je to kada si na sceni i imao sam razumevanja. Pokušavam da ne štedim svoje znanje i da ga nesebično delim sa drugima. Za mene ne postoji razlika između profesionalca i amatera, osim što profesionalni glumci treniraju svoju maštu, telo, govorni aparat, školovani su i slobodniji. Amatere pokušavam da naučim da nije strašno preterati, uvek postoje neke stegnutosti. Nije loša stvar biti teatralan na pozornici, to pozorište i traži. To sam naučio u glumi i preneo i na režiju.

Pre nedelju dana premijerno je izvedena predstava koju si režirao ,,Majstori, majstori“ u požarevačkom Centru za kulturu. To je jedan od najvećih projekata ovog pozorišta, više od 20 glumaca na sceni. Kako je bilo raditi sa tolikim brojem ljudi i različitih karaktera?

Tim i saradnja su veoma bitni, pogotovo kada se rade tako veliki projekti. I pre same predstave, na trećoj godini sam radio projekte sa dosta glumaca, pa sam imao iskustva. Ljudi uglavnom beže od toga da rade sa puno ljudi, a ja sam uvek nekako išao tim težim putem. Međutim, nikada nisam nailazio na neke veće probleme ili krize i uvek sam znao u kom pravcu probe treba da idu. Predstava ,,Majstori, majstori“, čija je premijera bila 3. juna, jeste moj prvi pravi projekat, sa potpisanim ugovorom. Ne mogu da kažem da nije bilo teško, pogotovo u vreme koronavirusa, ali je istovremeno i ogroman izazov za mene raditi sa toliko ljudi. Drago mi je što mi se takva prilika ukazala, a po reakcijama publike mislim da smo svi uradili dobar posao. 
 

Sa premijere predstave ,,Majstori, majstori“ u Požarevcu

Radio si ranije režiju, scenografiju i dramaturgiju za mjuzikl ,,Ja sam Mileva Marić Ajnštajn“, koji je nastao u vreme najveće epidemije. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe i po čemu se razlikuje režija predstave od mjuzikla?

Taj projekat predstavlja jedan plesni mjuzikl, a rad na tome predstavlja jedno vrlo interesantno iskustvo, jer sam naučio neke nove stvari. Mjuzikl, za razliku od predstave ili filma, zahteva brzinu, efikasnost i ekspeditivnost. Tu uvek nedostaje vremena, jer sa glumcima imaš pola sata da navežbaš nešto glumački, a projekat broji oko 60 ljudi. Tu su glavni koreografi, a ja sam bio prisutan u tehničkom smislu i davanju saveta. U takvim projektima se sve radi paralelno, postoje dve sale, a mi samo trčimo iz jedne u drugu. Zbog svega toga, rad na tome jeste veoma stresan. 

Detalj iz mjuzikla ,,Ja sam Mileva Marić Ajnštajn“

Oprobao si se i u žanru dokumentarnog film. Koja je razlika u pozorišnoj i filmskoj režiji, u kojoj se ti više pronalaziš i zašto?    

Kada sam upisao akademiju, moja ljubav i centar svega bilo je isključivo pozorište. Međutim, u Novom Sadu se paralelno studira filmska i pozorišna režija. Imao sam tada veliki strah od filma, koje jesam gledao, ali su mi bili nešto nepoznato i nikada sebe nisam smatrao stručnjakom za tu oblast. Polako sam krenuo od nule da izučavam film i to je za mene bilo jedno veliko otkriće i tako se rodila ljubav. Teško je odlučiti se između ta dva, ali trenutno više radim u pozorištu, imam više iskustva i mogućnosti. Jedino iz tog razloga bih trenutno mogao da se opredelim za pozorište. Ono što sam iz dosadašnjeg iskustva shvatio jeste da u pozorištu mogu da radim sa svakim glumcem samostalno i da improvizujem. Na filmu toga nema, jer vreme dosta košta.

Da li ti je nakon završenih studija teško da priđeš institucijama kulture? Koliko one imaju sluha za mlade reditelje i koliko su bitni kontakti i poznanstva u tvojoj profesiji?

Jeste mi teško kao jednom mladom reditelju, ali svaki početak je težak i stresan. Na neki način, kad se baviš ovim poslom čitav život si na nekoj vrsti prijemnog ispita. Uvek moraš nekome da se dokazuješ, prodaš priču, zainteresuješ nekoga. Sada pokušavam tri različita pozorišta da ubedim u to da ja imam ono što njima treba, ono dobro i kvalitetno. Sada se, u vreme koronavirusa, sve više zakomplikovalo. Svi projekti su pomereni i odloženi. Naravno da treba imati kontakte i poznanstva u ovom poslu, jer rad sa ljudima je i najteži i najlepši. Ipak mislim da je sreća najbitnija.

Da li ćeš u nekom trenutku ponovo biti na daskama koje život znače ili ipak želiš da ostaneš iza scene? Kada bi ti morao da biraš između režije i glume, šta bi bio tvoj životni put?

Sada sam ponovo uradio monodramu ,,Dok bejah mrtav“, koju sam igrao u Požarevcu nekada davno, sa 18 godina, tako sam se već na neki način vratio na scenu. Dobio sam jednu novu predstavu, sa potpuno drugačijom perspektivom i svim onim što sam naučio na fakultetu. Imam dosta planova, koje ne želim da otkrivam, ali sam se vratio na mala vrata. Gluma jeste moja velika ljubav, ali sam trenutno opredeljen za režiju, moju sadašnju profesiju. 

Profesionalno se bavi režijom ali od glume ne odustaje

Mladi ljudi u današnje vreme često odlaze iz malih gradova u veće. Koji su tvoji planovi u budućnosti? Da li ti planiraš da ostaneš u Požarevcu i koje su mane i prednosti malog grada za tvoju profesiju?

Digitalno doba u kome živimo omogućava nam da ne moramo više da budemo u Beogradu ili u Novom Sadu, kako bi se bavili režijom. Reditelj je taj koji stalno putuje i nikada nije tu, ali mislim da ću sada na početku svoje karije najviše biti u gradu u kome sam i studirao. Međutim, želim da se ipak nekada vratim u Požarevac, kada prođe taj početak, kada budem imao sigurne kontakte i donekle sigurnu poziciju. Vremenom sve više počinje da ti prija malo mesto i manje gužve. U većim gradovima imaš više mogućnosti, ali vremenom to počinje da se gubi, dosta je stresno. 

Šta bi poručio mladim, budućim rediteljima koji žele da se bave ovom profesijom? Da li je lična satisfakcija praćena i odgovarajućom zaradom?

U Srbiji svako ko želi da se bavi bilo kojom vrstom umetnosti i dođe sa idejom da se obogati, sigurno će biti razočaran i bolje da i ne pokušava. Znam da mnogim ljudima samo zvuči da mi reditelji imamo velike honorare, ali niko ne razmišlja o tome da sam ja sada uradio jednu predstavu, pa ko zna kada ću sledeću. Drago mi je što sam primetio da sve više ljudi iz Požarevca žele da upišu režiju, a ono što bih im ja savetovao jeste da budu veoma uporni i spremni na stalno učenje. Ni najveći umovi na svetu nisu rođeni naučeni, već su i oni grešili kao i svi drugi ljudi. Najbitnije je biti iskren prvenstveno prema sebi, nekada napraviti grešku, ali i naučiti nešto iz njih.