Branislav Lazić (Branko Manas) je rođen 23.decembra 1929.godine u Petrovcu na Mlavi, umro 26.decembra 2010.godine i sahranjen u Petrovcu.Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, gimnaziju u Svilajncu, a Filozofski fakultet – književnost i ruski jezik, kao i Pozorišnu akademiju – odsek dramaturgija u Beogradu.

Branislav Lazić kao gimnazijalac i student

Nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1954. godine zaposlio se u petrovačkoj Gimnaziji gde je proveo čitav radni vek kao profesor srpskog jezika i književnosti. U periodu od 1984. do 1991. godine bio je direktor Gimnazije.

Branko sa majkom i sa unucima svoga brata

Branislav Lazić bio je u jednom mandatu i naradoni poslanik u Skupštini Srbije. Za života postao je ljudska i stvaralačka legenda, dobitnik je bar dvadesetak različitih priznanja.Ostao je upamćen kao izuzetan intelektualac, lokalpatriota, profesor, književnik, pozorišni reditelj, osnivač, urednik i kolumnista u mnogim opštinskim i regionalnim časopisima i prvi narodni poslanik iz ovog kraja.

Za govornicom kao narodni poslanik

Objavljena je i nekolicina njegovih knjiga, što za života, što postuhmno: “Dolazak u Ludo polje”, “Ludo polje i njegova harfa”, “Leto Drage Mašin u Petrovcu na Mlavi”, “Dućani i medalja vremena”, “Kantilena – zbirka pesama o događaju života”, “Mali eseji”, “Birta”, “Turko Tilar”, “Dva čaja i kafa”, „Radost blaga ispod zemlje“.

Objavljene knjige Branka Manasa

“Prvi dodir sa knjigom Branko je imao još kao dete, tridesetih godina prošlog veka, tako što je odlazio kod jedne gospođe u Petrovcu na Mlavi koja je imala  biblioteku u svojoj kući”, kaže njegova bratanica, akademik prof. dr Dragana Vasilski iz Beograda. Tako je počela njegova ljubav prema književnosti, a kasnije se razvila ljubav i prema drugim umetnostima – umetničkoj igri, muzici i slikarstvu. Umetnost je uvek bila pokretač njegovih akcija.

Dragana Vasilski sa stricem Brankom 

“Za vreme studija u Beogradu išao je na balet, to je uvek bila posebna sfera njegovog umetničkog interesovanja. Uporedno sa tim interesovao se za slikarstvo, pratio je muzički svet, operu je obožavao. Uvek je maštao da slika i u  poznim godinama je to i ostvario, priredio je izložbu radova. Poslednjih petnaestak godina svog života intenzivno je slikao i čini mi se da je u tome nalazio unutrašnju satisfakciju. Imao je potrebu da ostavi trag i u tom segmentu”, priča za portal E-Braničevo Manasova bratanica.

Izložba slika Branka Manasa

Ona smatra da je Brankova vrednost bila i u tome što je puno išao po selima, bio je u različitim žirijima na kulturno-umetničkim manifestacijama, pričao priče koje su bile jedan vid edukacije, nešto za ljude na selu nepoznato i nedodirljivo.

Susret sa Desankom Maksimović

“Od kad znam za sebe znam da je Branko bio u toku šta se u svetu dešava, na svim umetničkim poljima. Znao je gde nastupa Marija Kalas, slušao je njene ploče, odlazio na operu kad god je mogao. To je bilo od 60 - do 80-tih godina, a zamislite u to vreme koliko je bilo teško doći do informacija. Kada ste pričali sa Brankom mogli ste da naučite iz jednog razgovora, on je mogao da vas jednom rečenicom potpuno fascinira. Zaista je širio kulturu gde god bi se našao i to je meni uvek fascinantno, ta njegova dečija radoznalost, ali na jednom visokom intelektualnom nivou”, priča Vasilski.

Gostovanje kod Minimaksa

Branko je, kažu, bio dobrota od čoveka, ko god ga je pitao za pomoć on mu je pomogao. U njegovoj ličnosti sa jedne strane stoji stvaralački opus kroz pisanje, kao njegovu potrebu da se iskaže i ostavi trag za sobom, a sa druge strane je njegova želja da bude koristan, ali ne sam sebi već svim ljudima oko sebe.

 “Mnogo mi vremena treba da iskažem sve što bih hteo, ja nemam to vreme, trebalo bi da ne spavam, da samo radim da bih se iskazao na svim poljima”, govorio je Branko, priseća se naša sagovornica.

Susret sa Tomislavom Karađorđevićem

Rodni Petrovac Branku je uvek bio u duši, mesto na koje se uvek vraćao, i sve što je pisao bilo je vezano za njegov zavičaj. I u njegovim objavljenim knjigama, i u zaostavštini koju njegova bratanica Dragana već nekoliko godina posle njegove smrti pokušava da izvuče na svetlost dana, sve su to neki istiniti događaji i portret jednog mesta gde se smenjuju istorijski događaji i generacije.

“”Lajt “motiv u njegovom književnom radu je “Ludo polje” kao polje mogućnosti koje svako od nas ima u svom životu, a samo od nas samih zavisi kako ćemo preko tog polja preći”, objašnjava Vasilski.

U toj ideji da se svake godine objavi po jedna knjiga iz zaostavštine, mnogo joj je pomogao pisac Siniša Ristić, koji je bio učenik Branka Manasa. Pored toga, Narodna biblioteka “Đura Jakšić” iz Petrovca, Kulturno-prosvetni centar, opština Petrovac na Mlavi i redakcija lista “Nova reč” iz Požarevca, ustanovili su 2011.godine književnu nagradu “Branko Manas”, koja se dodeljuje svake godine 23.decembra na dan rođenja pisca. To je ujedno prilika da se na svečanosti koja se organizuje povodom dodele nagrada govori o čuvenom Branku Manasu, predstavi nova knjiga iz zaostavštine i na taj način sačuva sećanje na njega.

Književno veče i dodela plakete Branko Manas 2017.godine

 “Moja generacija je bila jedna od 40 generacija kojima je Branko Lazić predavao, nekima srpski, nekima ruski, meni umetnost, a govorio je i pet-šet jezika i bio oficijelni tumač za tri jezika u Petrovcu.To je bio čudesan čovek duha vrcavog, pera ubojitog”, ovako je počeo priču o njemu Siniša Ristić, požarevački pisac i novinar, rodom iz Velikog Laola.

Branko Lazić kao mladi profesor Petrovačke gimnazije

Kasnije su postali kolege po peru, a po Ristićevim rečima uvek je imao punu podršku od Manasa, organizovali su zajedničke književne večeri. Takođe, naš sagovornik kaže da Manasovo književno stvaralaštvo nije uticalo direktno na njegov rad, ali indirektno jeste.

“Njegove pouke su za mene bile dragocene, on je stalno govorio: “Nemojte čeprkati po jednom piscu, pročitajte sva njegova dela i imaćete potpuno uživanje”. Takođe, on je smatrao da nema potrebe pisati iznova ono što je rečeno, da treba pisati o onome što nije rečeno i on je to dokazao na umetnički ubedljiv način u njegovom prvom romanu “Leto Drage Mašin u Petrovcu na Mlavi”, kazao je Ristić.

Siniša Ristić

On smatra da je Manas mnogo veću književnu slavu stekao objavljivanjem knjiga iz zaostavštine, tu su i romani, i putopisi, i pesme i drama.

“Šta to govori? Ništa drugo do toga da je on univerzalni stvaralac”, kazao je Ristić i priču o Manasu završio sledećim rečima:

“Nije bilo čoveka koji prođe pored njega a da mu se ne javi, nema čoveka kome dobro nije učinio, to je jedna dobrota neviđena. Kada kažete Branko Manas to je kao kosmos, nešto vrhunsko u Petrovcu na Mlavi i okolini, to je umetnička i ljudska gromada.”

 Anegdota iz kafane “Dukat”

Siniša Ristić priseća se i detalja jednog kafanskog razgovora koji mu se urezao u sećanje:

“Bili smo jednom prilikom u kafani, Branko Manas, Ana Dudaš, takođe književnica, i ja, kad je on rekao: “Posle pedesete svi očekuju da se dogodi ono što mora”, a ja njemu kažem: “Pa vidim vi ste prešli pedesetu i ništa.” Odgovara Manas: “Ma ja sam prešao i osamdesetu, i sada ozbiljnije razmišljam šta to mora da dođe”, a ja ga onda pitam: “A zašto ste vi to meni rekli?” Njegov odgovor mi se urezao u sećanje: “Zato što ako neko bude pisao o meni skoro sam siguran da ćeš to biti ti.”

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta " Uspešni Petrovčani – legende koje žive ” koji sufinansira Opština Petrovac na Mlavi po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata  kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
-  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.