Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Budućnost vlaškog jezika u opštini Žagubica postala je neizvesna zbog niskog nataliteta i treće generacije koja živi i rađa se u inostranstvu. Njima je posebno teško da pored jezika zemlje u kojoj žive, nauče naslednike da govore vlaški, srpski i bar još dva jezika koji su obavezni u školi.
Ono oko čega se svi slažu, jeste da su majke vlaškog porekla jedina garancija da će preneti znanje ovog vrednog nematerijalnog bogatstva svojim potomcima.
Slavoljub Biculjević iz Osanice, sa ženom i dvoje dece od trinaest i četrnaest godina živi u Trstu, gde su se doselili pre jedne decenije.
Pošto su oba deteta rođena u Srbiji, dečak je odmah naučio vlaški i srpski jezik, a devojčica je prvo progovorila italijanski, pa vlaški koji joj je bio lakši zbog sličnosti sa jezikom domaćina, pa tek onda srpski u školi organizovanoj u okviru Crkvene opštine.
Slavoljub i njegova žena su Vlasi, pa im je bilo važno da i njihova deca nauče sve o svom poreklu i jeziku.
Slavoljub sa svojom porodicom
„Ovde ima puno Vlaha i čest je stav roditelja da ne moraju da znaju vlaški. Možda bi deca htela da nauče, ali ih roditelji ne uče, tako da ja krivim više roditelje. Mnogi čak ni srpski ne pričaju sa decom, nego izbegavaju da se zna odakle su, ko su i šta su. Žele da se uklope među Italijane“, govori otvoreno Slavoljub.
On kaže da znanje vlaškog jezika njegovoj deci pomaže da se bolje druže sa prijateljima i rođacima u zavičaju i da nikada nisu pružali otpor.
Komunikacija u njihovoj kući je vrlo zanimljiva i dinamična. Uglavnom pričaju vlaški, ali se desi da se neko obrati na vlaškom, a da mu odgovaraju na srpskom i obrnuto.
Slavoljuba brine što njegova generacija ne uči decu vlaški i oseća se nemoćno što ne može ništa da promeni, jer to je siguran put ka nestanku ovog jezika.
Zadovoljan je što ljudi iz njegovog najbližeg okruženja deci prenose maternji jezik. Čak zna porodice koje žive u Nemačkoj ili Francuskoj, čija deca znaju vlaški, ali ne govore srpski jezik.
Saša Ivanović iz Milanovca sa svojom porodicom živi u Švajcarskoj.
Iako je veliki zagovornik očuvanja vlaškog jezika i kulturne baštine Vlaha, njegova deca razumeju vlaški, imaju i određen fond reči, ali ga ne govore.
Kako i sam priznaje, za to jedino krivi sebe i žao mu je što nije više insistirao.
Njegova žena je Beograđanka, nije vlaškog porekla, pa je prenošenje vlaške kulturne baštine bilo na njemu.
„Uspeo sam da im usadim da se ne stide vlaškog, da je to jezik i kultura koja nestaje. Nažalost, i ja sam doprineo tome jer ih nisam naučio“, priznaje Saša.
Sa druge strane, tokom 25 godina braka njegova supruga Marinela sama je naučila da govori vlaški, jer smatra da svako treba da nauči jezik svog partnera nakon dve decenije zajedničkog života.
I vremena su se promenila. Sada dolaze u Srbiju gotovo jednom mesečno. Kako kaže „ne stignu ni da se zažele ćevapa“, a već su opet u rodnom kraju. Međutim, sada Sašina ćerka ima 18, a sin 24 godine. Kada su bili mali, posete Srbiji su bile daleko ređe, možda nekoliko puta godišnje. I to je ostavilo traga.
Saša Ivanović sa svojom porodicom
Ono malo što znaju od vlaškog jezika, deca su najviše naučila tokom letnjih raspusta kada su ih slali kod babe i dede u Homolje. Trebalo je najviše da nauče kroz igru sa decom iz sela. Nažalost, ispostavilo se da su i deca u Milanovcu uglavnom pričala srpski, pa je sav teret pao na babe i dede.
„Doživljavam od ćerke da joj je žao što ne zna dobro vlaški. Kada gledamo filmove, ja im ispričam istoriju, mada je ima malo ili kada slušamo vlaške pesme koje imaju neku vrednost“, setan je Saša.
Tvrdi da je bilo veoma teško naučiti ih. Žive u Bernu zbog čega su morali da znaju i nemački i francuski, zbog blizine granice. Naučili su srpski jer su tako govorili u kući, a u školi su učili engleski. Zato je smatrao da bi im bilo previše da insistira na svom maternjem jeziku u ranom uzrastu. Dok jednog dana nije shvatio da je kasno.
„Osećam se loše jer volim to što jesam. Drago mi je što sam deo te kulture, iako je za 50 godina verovatno neće biti. Teško mi je što se ja zalažem za očuvanje, a nisam uspeo svoju decu da naučim, jer to sam mogao samo ja“, iskren je Saša, svestan da je u pitanju jezik njegove supruge, ona bi bila istrajnija.
Ipak, Saša još uvek ne odustaje. Nedavno je dobio i bukvar od učiteljice vlaškog jezika, Mirele Savić. Međutim, deca su već odrasla.
U lokalnoj samoupravi kažu da u Žagubici više niko ne obraća pažnju na to ko je Srbin, a ko Vlah. Svi žive zajedno i nema nikakvih podela.
„Ako su Vlasi pričaju i vlaški i srpski. Ako je mešovit brak, onda obično preovlada srpski zbog škole i socijalizacije dece kada dođu ovde na raspust. Istina je da se tako gubi vlaški. Mnogi se više i ne izjašnjavaju kao Vlasi jer se izmešalo mnogo porodica“, objašnjava Predrag Ivković, zamenik predsednika opštine Žagubica.
Predrag Ivković, zamenik predsednika opštine Žagubica
Prema popisu iz 2011. godine od 12.000 stanovnika na teritoriji opštine Žagubica, samo 22% se izjasnilo da su vlaške nacionalnosti.
Pretpostavlja se da je sada taj procenat i manji, jer sa nestajanjem jezika, nestaju i Vlasi.
Učiteljica Mirela Savić predaje „Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture“ u osnovnoj školi „Jovan Šerbanović“ u Krepoljinu. Ona kaže da su prethodne generacije do polaska u školu znale da govore samo vlaški. Čak su išli i u pripremni razred kako bi naučili srpski da bi mogli da se obrazuju.
„Danas se roditelji odlučuju da odmah uče decu srpski kako bi imala pravilan izgovor, jer kada prvo nauče vlaški, to se čuje i kada govore srpski. Sa druge strane, ako dete svakodnevno sluša vlaški jezik, biće mu lakše da ga savlada i izgovara reči nego kada ga prvi put čuje u školi“, objašnjava učiteljica Mirela i dodaje da sada samo najpatrijaharnije porodice čuvaju vlaški jezik i običaje.
Njeno iskustvo govori da čak više porodica u inostranstvu nauči decu vlaški pre nego srpski, posebno ako su majke vlaškog porekla. Muškarci često nemaju dovoljno volje ili se više fokusiraju na posao umesto na decu.
„Vlaški jezik može da spasi samo povećanje nataliteta. Ako nastavi da se smanjuje, neće biti dobro ni za koga i ni za šta. Sve je na roditeljima i u kom pravcu će vaspitavati decu. Ako se ne aktiviraju, vlaškom jeziku se ne piše dobro“, konstatuje Mirela.
Ona svoje učenike motiviše filmovima i brojnim radionicama.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
