Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Procenjuje se da u Trstu danas živi oko 12.000 ljudi iz Braničevskog okruga i zato je sasvim normalna pojava da u tom gradu čujete razgovor na srpskom jeziku na plaži, u restoranu ili u javnom gradskom prevozu. Mnogi od njih rade već duže od 20 godina u Trstu i stekli su određeni kapital ali ga radije ulažu tamo, nego u svom rodnom gradu. Razloga ima više.
Aleksandar Saša Mitić, rodom iz Požarevca, svoj rodni grad napustio je još 1993. godine, u vreme kada je u Srbiji vladala kriza. Tada je imao svega 23 godine, ali je želeo da radi pošteno i da od svog rada nešto stvori, a to je devedesetih godina bila, kaže, gotovo nemoguće misija u rodnom mestu. Iako je voleo Jugoslaviju i sebe smatra Jugoslovenom nije video drugi izlaz osim da ode iz zemlje.
Aleksandar Mitić
Prisećajući se odlaska u nepoznati svet samo s rancem na leđima, kaže da su svi počeci u tuđoj zemlji teški, svašta je prošao, ali nije odustao, a rad i trud su mu se isplatili. U centru Trsta otvorio je 2010. godine restoran srpske hrane “Rustiko”.
Restoran srpske hrane „Rustiko“
„Pošto mi je mnogo nedostajala srpska hrana došao sam na ideju da otvorim restoran. Napravio sam meni tako da 10 dana mogu da jedem različitu srpsku hranu. Ljudima se to dopalo i počeli su da dolaze u sve većem broju“, seća se početaka naš sagovornik.
Miris srpskih specijaliteta poput sarme, svadbarskog kupusa i ćevapa već 12 godina privlači ne samo Srbe, već Italijane i turiste iz raznih zemalja. Dobroj posećenosti doprinosi i to što je Aleksandar dobar domaćin koji je uvek tu za goste, razgovara sa njima i priča im o Srbiji.
Unutrašnjost restorana
Iako je uspeo da se snađe u tuđoj zemlji i zaradi novac za pokretanje sopstvenog posla, za njega, kaže, nikada nije postojala opcija da pokrene neki posao u svom rodnom Požarevcu, već je nedavno proširio posao u Italiji – otvorio i plažni bar u Trstu.
„Volim svoju zemlju i dokaz za to je što držim srpski restoran, međutim, ne slažem se sa politikom koja se vodi u našoj zemlji. Procenio sam odavno da u Srbiji nema perspektive za mene i otišao sam tamo gde mogu da imam nešto svoje isključivo na bazi sopstvenog rada i zalaganja“, ističe Mitić i dodaje da je istog mišljenja i danas.
On smatra da doprinos svom rodnom mestu i Srbiji daje na taj način što promoviše srpsku hranu, kulturu, turizam i svojim ličnim primerom. Za Italijane koji su zainteresovani da posete Srbiju organizuje ture, uglavnom ih vodi u Guču pošto im je to zanimljivo, u obilazak Beograda, Požarevca i drugih gradova.
Za razliku od njega, Marko Vujčić iz Živice, naselja u blizini Požarevca, otišao je u inostranstvo sa misijom da zaradi novac i uloži ga u pokretanje sopstvenog posla u Srbiji. U Trst se doselio 2007. godine, kaže, zbog posla i veće zarade. Radio je u građevinskoj firmi do 2014. godine i potom se vratio u svoje rodno selo gde je živeo narednih šest godina.
„Po povratku u Srbiju otvorio sam građevinsku firmu i imao sam pet zaposlenih radnika. Firma je poslovala solidno ali sam posle pet godina morao da je zatvorim. Plaćao sam radnika 40, pa čak i 50 evra na dan ali je problem što nisam mogao da nađem dobrog majstora, svi su otišli u inostranstvo. To je bilo presudno da zatvorim firmu“, iskren je Marko.
Marko Vujčić
Potom je otišao za Nemačku i radio tamo neko vreme, pa se onda ponovo vratio u Trst gde i danas živi i radi. Iako voli svoje rodno selo ne planira da se vrati i ponovo pokuša da posluje u Srbiji, osim ako se ne obezbede neki bolji uslovi za dijasporu u vidu nekih olakšica poput oslobađanja plaćanja poreza, makar izvesno vreme.
„Bolja je mogućnost u inostranstvu za otvaranje firme nego u Srbiji, i u smislu papirologije, a i u vezi pronalaženja radnika i zarade koja može da se ostvari“, ocenio je on.
Dejan Nikodijević napustio je Požarevac pre 22 godine i, poput većine Požarevljana, uputio se u Trst. Nije bilo nimalo lako na početku, priznaje, ali je odlučio da naporno radi težak posao kako bi obezbedio bolji život sebi i svojoj porodici.
Radio je prve četiri godine kao vozač kamiona, a potom je našao posao u građevinarstvu. Nekoliko godina kasnije otvorio je svoju firmu u Trstu pod nazivom„EdilSeria“, što u prevodu znači „Građevinarstvo Srbija“, koja postoji i uspešno radi već 12 godina.
Pošto je želeo da uloži stečeni novac i u svojoj rodnoj zemlji, otvorio je takođe građevinsku firmu u Požarevcu 2018. godine pod nazivom „Građevinarstvo Nika“, koja se bavi samo velikim poslovima koje dobija na tenderima. Između ostalog, radio je u kompleksu Beograd na vodi.
„U firmi koja je registrovana u Požarevcu nemam ni jednog radnika iz tog grada već iz Niša, Kragujevca i drugih gradova. Verujte mi da je teško naći mlađe majstore građevinarstva, uglavnom su to stariji ljudi od 50 godina i više. Imao sam 25 radnika , sada ih imam manje jer su neki otišli u inostranstvo da rade. Posla ima koliko hoćete, ali ne možete da nađete radnike“, tvrdi Nikodijević i ističe to kao jedan od glavnih razloga zašto dijaspora ne investira u Požarevac i uopšte Braničevski okrug.
Dejan Nikodijević
On smatra da bi situacija mogla da se promeni ako bi se promenilo školstvo.
„Potrebno je obrazovati stolare, građevinske radnike, keramičare, zidare, tesare, molere, toga sada gotovo da nema u Srbiji. U građevinarstvu rade ljudi iz Kine, Pakistana i Bangladeša, Srba nema, a posla ima i može lepo da se zaradi“, dodaje on.
Na pitanje ima li razlike u poslovanju firme u Italiji i Srbiji, osim što je teško pronaći dobre majstore, odgovara da u Italiji mnogo košta prijava radnika, penziono i socijalno osiguranje, ali je pozitivno to što naplata ugovorenih poslova stiže na vreme, što malo teže ide u Srbiji. Zbog toga ne planira u skorije vreme proširenje firme u Srbiji, a samim tim ni zapošljavanje većeg broja ljudi.
Ipak, ne isključuje mogućnost da se to jednog dana promeni. Naime, ima dve ćerke i obe su veoma vezane za Srbiju. Ćerka Natalija trenutno se školuje za građevinskog inženjera i već radi sa ocem u firmi. Nikodijević je već sada vidi kao naslednicu porodičnog posla i u Italiji, kao i u Srbiji. Druga ćerka, Sofija, završila je srednju medicinsku školu u Trstu, a potom je nastavila studije medicine u Novom Sadu. Želja joj je, kaže njen otac, da po završetku studija otvori privatnu kliniku u Požarevcu.
U Trstu od 2005. godine postoji Udruženje Srba „Vuk Karadžić“, a Nikodijević je od 2008. do jula ove godine bio predsednik. Udruženje organizuje sportske događaje, izlozbe slika, promocije knjiga, imaju kulturno – umetničko društvo,a pored toga neguju i humanost, prikupljaju i šalju pomoć Srbiji i srpskom narodu na Kosovu.
Srbi u Trstu na „Spasovdanskom turniru“
“Iako se udruženje ne bavi razvojem privrede u matici, Srbi koji su u njemu okupljeni pomažu jedni drugima oko svega, pa tako i ukoliko neko želi da investira u svom rodnom mestu. Međutim, epidemija koronavirusa koja još uvek nije u potpunosti iza nas je doprinela tome da oni koji imaju novac i žele da pokrenu poslovanje u Srbiji pričekaju neko bolje vreme”, priča predsednik udruženja.
U Požarevcu je krajem 2021. godine osnovano Udruženje ”Rodna zemlja - dijaspora i mi”, za sada jedino u ovom gradu sa namerom da se bavi dijasporom. Kako je tada rečeno, cilj udruženja je da pruži pomoć našim ljudima u dijaspori oko svih poteškoća sa kojima se susreću u Srbiji, a između ostalog i da pomogne onima koji žele da investiraju u Požarevcu.
Pokušali smo da razgovoramo i sa njihovim predsednikom, Markom Dinićem, ali uprkos obećanju da će doći u našu redakciju i odgovoriti na pitanja koja su mu prethodno poslata, nije se pojavio niti je obrazložio razlog.
Marija Simić Lazarević iz Pokreta „Jasno i glasno“ Požarevac, rekla je u razgovoru za E-Braničevo da je nepoverenje dijaspore u srpske institucije jedan od glavnih razloga zašto ne žele da investiraju u Požarevac i Braničevski okrug.
SIMIĆ LAZAREVIĆ: DIJASPORA STRAHUJE OD KORUPCIJE I BIROKRATIJE
Manjih ulaganja dijaspore u Požarevcu ima, ali za veće investicije, očigledno, potrebno je više od uređivanja industrijske zone. Potrebni su programi olakšica za potencijalne investiture poreklom iz ovog kraja, jednostavnija papirologija, vraćanje poverenja u državne i lokalne institucije, i što je najvažnije – školovani mladi ljudi koji žele da rade u Požarevcu.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Najbrojnija dijaspora – neiskorišćeni potencijal”.
