Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Jedan od bitnijih preduslova za uspešan proces deinstitucionalizacije osoba sa intelektualnim poteškoćama, odnosno njihovog izmeštanja iz ustanova u samostalno stanovanje, jeste obuka i podizanje svesti zaposlenih u socijalnoj zaštiti i celokupnog društva.
Na početku da podsetimo da deinstitucionalizacija, u ovom slučaju osoba sa lakšim intelektualnim poteškoćama, predstavlja kompleksan proces izmeštanja korisnika iz domskog smeštaja u zajednicu. To podrazumeva da oni žive u namenskim kućama gde se intenzivno radi na njihovoj društvenoj integraciji, što u najvećoj meri podrazumeva radno angažovanje i korišćenje resursa zajednice u skladu sa mogućnostima.
Deinstitucionalizacija je istovremeno jedan od najhumanijih procesa na polju socijalne zaštite jer se osobe sa invaliditetom „oslobađaju“ institucionalnog načina života na koji su sistemski primorani ne svojom krivicom ili greškom, objašnjavaju stručnjaci.
Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom krajem 2009. godine gde se, između ostalog, u članu 19. jasno navodi da svaka osoba sa invaliditetom ima jednako pravo kao i svaki drugi građanin da živi u zajednici, i da nije obavezna/dužna/prinuđena da živi u institucionalnom, domskom, kolektivnom smeštaju, posebno ne protiv svoje volje. Takođe se navodi da moraju da imaju isti pristup i koriste iste usluge u zajednici kao i ostatak stanovništva.
“Neke od dobrobiti deinstitucionalizacije leže u tome da korisnici nisu prinuđeni na institucionalni smeštaj, uključeni su u društvenu zajednicu, radno su angažovani u okviru svojih individualnih sposobnosti, vreme provode po sopstvenoj želji u socijalnom okruženju koje njima najviše prija, samostalno odlučuju, bez ili uz minimalnu podršku asistenta ili osobe od poverenja koju svaki korisnik bira, o svakom aspektu svog života. Takođe, samostalno raspolažu sredstvima za lične potrebe po sopstvenim željama, razvijaju svakodnevne životne i socijalne veštine i osamostaljuju se“, objašnjavaju nadležni u ustanovi u Velikom Popovcu.
Ustanova u Velikom Popovcu
Da bi se proces deinstitucionalizacije uopšte sproveo, u Ustanovi “Gvozden Jovančićević” u Velikom Popovcu, koja zbrinjava osobe različite životne dobi i stepena intelektualnih poteškoća, zaposleni su morali biti obučeni za mapiranje individualnih potreba korisnika, izradu ličnih planova i ciljeva, pripremu korisnika za samostalan život, kao i asistenciju pre i tokom njihove društvene integracije u otvorenu sredinu.
Evropska unija je 2013. godine finansirala program deinstitucionalizacije u Srbiji sa preko dva miliona evra, a učestvovalo je 20 ustanova, među njima i ustanova u Velikom Popovcu. Tokom tri - četiri godine trajanja projekta ustanove su se umrežile i kontinuirano su organizovane obuke radnika i korisnika.
„Tokom projekta oformljen je projektni tim stručnih radnika koji su pre toga prolazili set raznih obuka. Išli smo u Češku, Sloveniju, Hrvatsku i Italiju gde smo se edukovali za obučavanje korisnika. Obuke su bile vezane za promenu svesti, odnosno paradigme pristupa rada sa korisnicima. Ranije je u prvom planu bilo zadovoljavanje potreba same ustanove, a onda je došlo do promene, odnosno korisnik je bio u fokusu, njegove potrebe, želje i sposobnosti, kroz individualni pristup. Dobar deo zaposlenih u socijalnoj zastiti i danas jednostavno ne veruje da je moguće da korisnici mogu samostalno da žive uz podršku“, kaže Miloš Antić, defektolog u ustanovi u Velikom Popovcu.
I korisnici su prolazili razne obuke
Odabir korisnika koji mogu biti izmešteni iz ustanove ne zavisi samo od želje korisnika, ali ni samo od procene stručnjaka u ustanovi. Doduše, taj proces selekcije je zaposlenima u ustanovi u Velikom Popovcu olakšan zbog činjenice da je veći deo kandidata već prošao obuku životnih veština tokom boravka u ustanovi u okviru ranijih usluga „samostalnog“ i „zaštićenog“ stanovanja. To su uglavnom korisnici trećeg i četvrtog stepena podrške koji su, kako objašnjava Antić, najsamostalniji i imaju najrazvijenije životne veštine.
Korisnica usluge samostalnog stanovanja
Tokom trajanja projekta EU, pored zaposlenih u ustanovi, i korisnici su prolazili obuke kako bi se radno angažovali, imajući u vidu da je zaposlenje jedan od najbitnijih aspekata društvene integracije, pa i deinstitucionalizacije.
Korisnicima je omogućeno da sami iskažu želju za određenim poslom, nakon čega bi se obučavali u traženoj oblasti kod konkretnih poslodavaca koji su ih u većini slučajeva i nakon obuke zadržavali na tim radnim mestima.
Kroz radno angažovanje omogućeno im je da samostalno zarađuju novac, razvija im se osećaj društvene korisnosti, imaju organizovaniji život i više prilika za socijalizaciju i planiranje sopstvenog života.
Prepreke prilikom zapošljavanja korisnika
Jedna od bitnijih prepreka kako u zapošljavanju, tako i u odlučivanju korisnika, jeste njihov status poslovne sposobnosti koji je za većinu korisnika ustanove u Velikom Popovcu nepovoljan. Oni su uglavnom u potpunosti lišeni poslovne sposobnosti i nemaju zakonskog prava da samostalno odlučuju o svom životu, već to umesto njih čine staratelji čije odluke često nisu u skladu sa željama korisnika.
Stručni radnici ustanove u Velikom Popovcu već duži niz godina prilikom svake sudske revizije statusa poslovne sposobnosti korisnika, koja se vrši na tri godine, ukazuju na mogućnost vraćanja makar delimične poslovne sposobnosti, gde god je to moguće, kako bi im omogućila dostojanstven život kakav i zaslužuju.
“U poslednje vreme sudska praksa je pozitivnija i u dobrom delu slučajeva makar im da status lica koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti. Nama je to bitno u domenu raspolaganja novcem, jer nije realno da šaljemo novac za Gradište i da oni čuvaju svaki račun od žvake, hleba, cigareta... Tako mogu samostalno i da otvore tekuće račune i da podižu svoj novac”, kaže Antić.
Za korisnike poslovna sposobnost, između ostalog, znači i da mogu da rade van ustanove, ali pronalazak posla je gotovo nemoguća misija bez pomoći zaposlenih u ustanovi i lokalne samouprave.
Da bi se korisnicima omogućila adekvatna društvena integracija, ključna aktivnost stručnih radnika jeste rad u zajednici čiji je primarni cilj destigmatizacija korisnika i podizanje svesti lokalnog stanovništva o ovom problemu i procesu integracije osoba sa invaliditetom u društvenu zajednicu. Rad u zajednici podrazumeva zastupanje korisnika na svim nivoima – u komšiluku, prodavnicama, kod zaposlenih u lokalnim službama, institucijama, školama pa do zastupanja korisnika na nivou lokalnih vlasti – opština, čija je podrška ovom procesu od ključnog značaja.
Primer dobre prakse jeste opština Veliko Gradište koja je na samom početku ovog procesa uz saradnju sa Centrom za socijalni rad zaposlila petoro korisnika “Stanovanja uz podršku”.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Stanari kuće na pola puta – korak napred, dva nazad”.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
