Postoje žene koje sa radošću dočekuju 8. mart i slave ga kao praznik – odlaze kod frizera, šminkaju se, oblače garderobu za posebne prilike i sa nestrpljenjem iščekuju koji će poklon dobiti od supruga, dece, rodbine, prijatelja i kolega. Uglavnom je to cveće, bombonjera, kozmetika, nakit...

Danas ne kuvaju, oslobođene su svakodnevnih kućnih obaveza. Raduju se odlasku u restoran na ručak ili večeru. To je njihov dan i osećaju se posebno – bitno i voljeno. Fotografišu se, lepe i nasmejane, šeruju fotografije na društvene mreže.

Nažalost, mnogim ženama je to jedina prilika da dobiju neki znak pažnje i osećaju se posebno. A već sutra sve po starom. Kako žive ostalih 364 dana u godini, to samo one znaju. Zvanična statistika govori da nisu retke žene koje trpe omalovažavanje i nasilje, i to baš od onih koji im danas poklanjaju cveće i „pažnju“. Takođe, mnoge statitike govore da žene ni u 21. veku nisu ni blizu ravnopravnosti kojoj se teži u ovom društvu, doduše na rečima.

Da li su se žene borile za karanfil?

Žene su se davne 1909. godine borile za pravo glasa, bolje plate i kraće radno vreme, za ravnopravnost između polova, a ne za jedan dan u godini kada će dobijati cveće na šta se danas svodi ovaj praznik. Zato, svesne pravog značenja 8. marta, sve veći broj žena mu ne pridaje nikakav značaj.

Pod teretom brojnih obaveza i briga, današnji praznik dosta njih provodi kao svaki drugi dan – rastrzane između posla, porodice i kuće. One se danas, baš kao i svakog drugog dana bore za egzistenciju i neki bolji život za sebe i svoju decu, vođene tračkom nade da to ima smisla u današnje vreme.

Ako u takvom, svakidašnjem 8.martu ipak pristigne neki poklončić, znak iskrene pažnje, prihvate ga. Jer, žene „borci“ su dostojanstvene i vaspitane.

Ipak, ne dozvoljavaju da budu „posebne“ jednom godišnje. Zato i ne slave 8.mart, ukoliko taj praznik ne traje 365 dana.