Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Od svih predrasuda vezanih za žene, pripadnice vlaške nacionalne manjine, najrasprostranjenije su da su vračare koje koriste moćnu magiju, i žene “lakog” morala. Ti epiteti i danas prate Vlahinje na svakom koraku, ali zanimljivo je da se one uglavnom ne osećaju diskrimisano zbog toga.
Kada širom Srbije kažete Vlahinja ili još češće „Vlajna“, prva asocijacija je bacanje čini, vračanje, bajanje, vlaška magija, ali i da je to u većini slučajeva “ laka” žena.
Ovaj narod odvajkada ima izražen i specifičan odnos prema „onom svetu“, ali se danas to poštuje više kao tradicija, bez ikakvih zloupotreba. Jedan od primera su Rusalje, žene koje su, po predanju, nekada davno na praznik Duhovi padale u trans i komunicirale sa mrtvima. U taj fenomen nisu prodrli ni etnolozi ni lekari, ali su se te žene uglavnom tretirale kao natprirodna bića, veštice koje opsedaju ljude, pa čak i demoni. Ovaj ritual danas nije živ, ali jeste deo tradicije i neguje se kroz lokalne manifestacije, te se neretko predstavlja u negativnoj konotaciji kako bi se današnjim Vlahinjama pripisala slična svojstva.
Iako su Vlahinje danas stubovi porodica, u javnosti još postoji nepravedna asocijacija da su generalno „lakog morala“, a koren takve predrasude pretpostavlja se da leži takođe u davnim narodnim običajima koji danas postoje samo u predanjima. U vlaškoj zajednici se u davna vremena ranije stupalo u brak, pa su postojale neke vrste „priprema“ kroz običajnu praksu kojom se ubrzava njihovo polno sazrevanje i uvode se u svet odraslih. U tim obredima pak važila su stroga moralna pravila koja su nalagala smernost u ponašanju mladih u svakodnevnom životu. Danas se na ovo nadovezuju mnoge neosnovne priče i tumačenja, sve na teret žena.
Jednu od ključnih uloga u pospešivanju tih predrasuda danas imaju pojedini tabloidi, koji zbog čitanosti i klikova običaje Vlaha predstavljaju na skandalozan način. Jedan od primera je list “Alo” koji je u maju ove godine, u nekoliko tekstova predstavio iskrivljenu sliku o običajima Vlaha, a taj narativ u društvu ozbiljno diskriminiše celu ovu manjinu, u ovom slučaju žene. Tako ovaj list piše da, između ostalog, Vlahinje muževima sipaju u kafu mrtvačku vodu, a momcima u vino menstrualnu krv, kako bi prikrile prevaru ili ih omađijale. Takođe navode da je ovaj narod svojevremeno decu u svet odraslih uvodio incestualnim orgijama.
Ovakvo opasno deklarisanje čitavog jednog naroda i svođenje Vlahinja na najniže pobude, navelo je Vlašku narodnu stranku da podnese žalbu Savetu za štampu za kršenje Kodeksa novinara Srbije. Naveli su, između ostalog, da se “u ovim tekstovima na tendenciozan način nipodaštavju, ismevaju i izvrgavaju ruglu pojedini običaji, društveni odnosi i kulturna zaostvština srpskih građana vlaške etničke pripadnosti. Običaji koji se ovde navode ili ne postoje, uglavnom su izmišljeni, ili su namerno istrgnuti iz konteksta i tendenziozno predstavljeni bez potpore u realnosti ili u naučnim analizama vlaških običaja istočne Srbije koje se ovim preglasavaju ili izvrću u svoju suprotnost. Ovime se srpski građani, pripadnici vlaške manjine predstavljaju u negativnom kontekstu kao zajednica”.
Komisija za žalbe Saveta za štampu donela je odluku da je list Alo prekršio kodeks.
Kako se sa ovim predrasudama nose same Vlahinje?
Rozica Dragojlović, koja 36 godina radi kao učiteljica u Osnovnoj školi „Slobodan Jović“ u Voluji, priznaje da su pored jako bogate tradicije i zanimljivih običaja koje ima njen narod, na pomen reči Vlahinja ipak prve asocijacije - vlaška magija i tzv.”laki” moral.
Samtra da je to jako nepravedno prema ženama koje su u prošlosti bile stub porodice, što su, uglavnom, ostale do danas.
Rozica Dragojlović
Činjenica je, kaže, da su postojale u vlaškim selima žene koje su se bavile vračanjem, ali koliko je njoj poznato iz priča njenih predaka, one su u stvari pomagale ljudima. Ta magija, odnosno bajanje, je zapravo bilo povezano sa njihovim specifičnim načinom života.
“Vlasi su živeli izolovani po brdima i često im je bila potrebna pomoć kad su bili bolesni ili kad im je stoka bila bolesna. Uloga tih žena koje su imale neki dar je bila da bajanjem pomognu, i narod je verovao u tu vrstu pomoći. Lično ne poznajem nijednu vračaru i nemam saznanja da ih ima u bližoj i daljoj okolini. Među starijim stanovništvom još se mogu ponekad čuti priče o magiji, dok mladi u to ne veruju niti razmišljaju o tome”, tvrdi Dragojlović.
Predrasude o Vlasima žive zato što su običaji postali zanimljivi medijima, ali po njenom mišljenju uspela je i prava istina o ovoj nacionalnoj manjini da izađe na videlo. Ona smatra da se danas o Vlasima zna mnogo više nego ranije, zahvaljujući radu Nacionalnog saveta Vlaha i mnogobrojnim udruženjima koja na brojnim manifestacijama čuvaju i prikazuju vlašku kulturu, tradiciju i običaje.
Dragojlović se, kaže, uvek ponosila vlaškim poreklom i, bez obzira na predrasude koje postoje o Vlahinjama, nikada se nije osećala diskriminisano.
“Lično nikad nisam imala problema niti bila diskriminasana zato što sam Vlahinja, ni za vreme školovanja, niti na poslu”, kaže ona.
Mirijana Arsenović, takođe rodom iz Voluje, koja od petog razreda osnovne škole živi u Požarevcu i uglavnom je bila okružena Srbima, takođe kaže da predrasude o Vlahinjama postoje, ali da ona lično nikada nije zbog toga bila omalovažavana. Udata je za Srbina kome nikada nije smetalo njeno vlaško poreklo, iako su i u to vreme kada su stupili u brak postojale predrasude o Vlahinjama, ali u daleko manjoj meri nego što je to danas slučaj. Bilo je, kaže, zadirkivanja u društvu da ga je “Vlajna omađijala”, ali su se i oni šalili na taj račun.
Što se posla tiče kaže da nikada nije doživela nikakvu neprijatnost zbog toga što je Vlahinja, a već četiri decenije radi kao medicinska sestra u Domu zdravlja u Požarevcu.
„Diskriminacije nikada nije bilo na radnom mestu, jer uprkos tim predrasudama koje, nažalost postoje, poznato je da su Vlahinje vredne žene i da pošteno rade svoj posao. Takođe, da su brižne majke, odane svojoj porodici, da rade sve kućne poslove, brinu o imanju i rade u polju. Postoji predrasuda da smo žene lakog morala ali to ne treba generalizovati, sigurno je da ima takvih i među Vlahinjama ali ništa više nego među Srpkinjama i ženama ostalih nacionalnosti“, kaže Mirijana.
Mirijana Aresnović
Smatra da su neki običaji posredstvom medija doprineli stvaranju predrasuda. Kao jedan primer navodi Rusalje o kojima se naširoko pisalo u pričalo u medijima, ali na pogrešan način, senzacionalistički, što je doprinelo stigmatizaciji Vlahinja uopšte. One se, kaže, čak i ne seća tog običaja jer se ne praktikuje već više od 50 godina.
“Iz priča znam da su pojedine žene u selu znale da vračaju, ali to je bilo u prošlom veku. Ja se toga ne sećam, samo su mi prepričavali stari da je to nekada bilo, a danas je to neka vrsta mita. Možda i danas postoji vlaška magija u nekom obliku, ali u daleko manjem obimu. Činjenica je da u ovom kraju narod veruje u to jer me često pitaju i Srbi, kada dođu u neku tešku situaciju, da li poznajem neku ženu u mom kraju koja se time bavi. Važno je istaći da se nikada nisu sve Vlahinje bavile magijom, to su ranije bile jedna ili dve žene u selu koje su nasledile neki dar od svojih predaka”, objašnjava Mirijana.
Ipak, njen nadimak je “Mira Vlajna” i prati je gotovo od kad je došla u Požarevac, ali joj to, kaže, ne smeta.
“Uvek sam sa ponosom isticala vlaško poreklo i ja sam se šalila na svoj račun. Nisam se osećala omalovaženo već sam imala potrebu da se još više trudim da budem poštovana, da budem dobra sa svim ljudima i da na taj način razbijem predrasude koje postoje o Vlahinjama. Donosila sam prijateljima vlaški sir koje je posebno slan i spremala kačamak kako su to radile moje bake, svi su to voleli da probaju”, priča Mirijana, dodajući da bi svi Vlasi trebalo da se trude da svojim ličnim primerom ruše stereotipe i predrasude.
Vlaški doručak na Božić
Tanja Bošković, Vlahinja iz sela Starčeva kod Petrovca na Mlavi, poznata je u ovom kraju i širom Srbije kao čuvarka tradicije i običaja vlaškog naroda kroz delatnost Udruženja žena “Starčevljanke”, na čijem je čelu od osnivanja, i angažovanjem u folklornom ansamblu. U muzičkoj emisiji “Nikad nije kasno” pevala je vlaške pesme i pobrala simpatije žirija i publike.
Sa predrasudama da su Vlahinje vračare i žene lakog morala se, kaže, svakodnevno susreće, ali ih doživljava kao šalu, a ne kao neki vid diskriminacije.
“Vlaška magija je prisutna i danas u verovanjima mnogih ljudi. Gde god da idemo sa udruženjem žena čim čuju da smo Vlahinje uvek nas neko o tome pita: šta će mi se desiti ako pojedem ovaj vaš kolač ili ako popijem nešto. Uvek je bilo pitanja na tu temu i kad sam snimala različite emisije za lokalne i nacionalne televizije. Meni je to smešno, jer nisu sve Vlahinje vračare niti žene lakog morala, ali mi smo navikle da se nosimo sa tim, jer to su naši koreni i ne možemo da pobegnemo od toga. Ja svoje poreklo nosim sa ponosom i znam da tu nema ničeg lošeg”, ističe Bošković.
Tanja Bošković
Ona se slaže da su pojedini vlaški običaji doprineli stvaranju predrasuda, iako to ne bi trebalo tako da bude. Mediji su često neke stvari preuveličavali kako bi priču učinili atraktivnijom za publiku, ali kod nje to, kaže, izaziva zgražavanje, poput interpretacije običaja crne svadbe.
“Koliko ja poznajem Vlahe i po priči mojih starih, nije to sve tako kako se predstavlja u medijima, a i razlikuju se neki običaji na primer u mlavskom i borskom kraju. Ja nisam čula da se neko bavi crnom magijom, a dosta sam radila sa etnolozima. Drugačije su žene koje su bajale i pomagale ljudima, pre nisu postojali lekari pa se narodu pomagalo na prirodan način. Vlasi u mnogim stvarima i danas nisu isti, ali smo sačuvali svoje običaje bolje od drugih i prenosimo ih na buduća pokolenja”, kaže ova Starčevljanka.
Tanja sa članicama Udruženja “Starčevljanke”
Za navodni običaj “strndžanje” koji je, po nekim pričama postajao u davna vremena, kaže, da je moguće da je u nekoj meri doprineo stvaranju predrasuda da su Vlahinje žene lakog morala, ali ona je recimo o tome prvi put čula iz medija, gledajući film u kome je taj običaj predstavljen.Više puta su je i pitali za taj običaj, međutim, po njenom saznanju nije se praktikovao u petrovačkom kraju.
Danica Đokić, etnolog koji se tri decenije bavi proučavanjem vlaških običaja, takođe tvrdi da ovaj običaj nije zabeležen na području Petrovca i Braničevskog okruga.
ETNOLOG DANICA ĐOKIĆ O PREDRASUDAMA O VLASIMA
Na pitanje kako se Vlahinje bore protiv predrasuda, Tanja Bošković kaže da se barem žene iz njenog okruženja uglavnom ne bore.
“Nema borbe – mi smo to što jesmo, to nam je od Boga dato da budemo takve. To da smo žene lakog morala nema veze sa običajima, to zavisi od žena, a ne od toga da li smo Vlahinje i mislim da svi toga postaju svesni”, zaključuje ona.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Predrasude o Vlasima - ogroman i opasan teret”.
