Od osnivanja radnog odnosa u Narodnom muzeju u Požarevcu do danas, Danica Đokić se bavi proučavanjem vlaških običaja, kulture i tradicije.

Više od tri decenija ona obilazi vlaška sela u Braničevskom okrugu, beleži i proučava njihove običaje, piše naučne radove, organizuje izložbe, što je svrstava u red najkompetentnijih sagovornika o ovoj osetljivoj temi.  

Kao etnolog proučavali ste različite običaje Vlaha. Da li predrasude koje se danas vezuju za Vlahe vuku korene iz njihove običajne i obredne tradicije?

Moja istraživanja su se uglavnom bazirala na običajnoj praksi u okviru godišnjeg kalendarskog ciklusa vezanog za praznike i običajima u toku životnog ciklusa. Prvi značajan momenat je rođenje, zatim svadba, kojom čovek postaje punopravni član društvene zajednice, i na kraju smrt koju markiraju veoma složeni pogrebni običaji kojih ima u svim kulturama. Međutim, kod mnogih su se izgubili ovi običaji vremenom, a kod vlaškog stanovništva su ostali očuvani do danas. Ranije nisu postojale predrasude koje danas postoje. O jednom običaju koji se vezuje za Vlahe, a to je crna svadba, danas postoje mnoge predrasude. Istraživala sam taj običaj koji proističe iz arhaične crte njihove kulture koja je do danas ostala očuvana. Iako se to danas posmatra drugačije, smatram da je očuvanje tog običaja, njihov odnos prema pokojnicima, pozitivna karakteristika jednog naroda.

Taj običaj je prošle godine „oživeo“ zahvaljujući istoimenoj seriji „Crna svadba“, međutim, po mišljenjih mnogih Vlaha, doprinela je dodatnom stvaranju predrasuda o ovom narodu. Opišite nam ovaj običaj.

Prilikom istraživanja konsultovala sam stručnu literaturu koja je vezana za pogrebne običaje i saznala da je crna svadba bila razvijena kod gotovo svih slovenskih naroda, pa tako i kod Vlaha. Verovali su da je veoma važno da se svi običaju ispoštuju kako bi pokojnik na pravilan način prešao u neki imaginaran, drugi svet. Ako mlada osoba umre bez svadbe, onda joj se ona priređivala na dan sahrane, iz razloga da bi ona na onom drugom svetu našla svog partnera. Konkretno sam zabeležila na terenu u Rašancu pre petnaestak godina crnu svadbu. Na primer, ako premine mladić koji se nije oženio, u tom ritualu potrebno je da bude i jedna devojka koja bi imala ulogu crne neveste. Ona potom i narednih godinu dana od crne svadbe „glumi“ nevestu tako što prisustvuje svim svečanostima, kako bi on mogao na drugom svetu da se oženi. Danas je taj običaj iskorišćen na negativan način koji doprinosi stvaranju predrasuda, koje proističu iz neznanja onih koji na pogrešan način interpretiraju vlašku kulturu i običaje u različitim medijima.

Crna svadba

Dominantna je predrasuda koja ih vezuje za magiju, žene vlaškog porekla se u mnogim krajevima izjednačavaju sa vračarama koje baju i koriste moćnu magiju, iako su one zapravo stubovi vlaških porodica i čuvari bogate tradicije ovog naroda. Koliko je po vašim saznanjima magija bila zastupljena u obrednoj praksi Vlaha i  kako na to gledaju etnolozi?

Tu postoji jedna terminološka razlika - postoje magijski principi koji se odvijaju u okviru svih obrednih praksi, a to je pokušaj da se utiče na nešto, i postoji vračanje. Primer magijskog principa je kada želite da učinite nešto što je dobro na primer za rast dece, pa se onda venac baca u vis i izgovara neka bajalica da bi deca rasla, ali to ne možemo da izjednačimo sa vračanjem i proricanjem, sa čime se danas manipuliše. U svim narodima je to postojalo u vreme krize, sećate se da smo imali 90-ih godina i na televiziji promociju toga. I sada je vreme krize pa se čovek hvata za slamku i kad nema boljitka u naučnim disciplinama on pokušava i na taj imaginarni način da ostvari cilj. Ja se nisam bavila konkretno vračanjem i proricanjem, iz prostog razloga što se prilikom bajanja izgovaraju određene magijske formule, ali se verovalo da ako žena to kaže drugoj osobi magija će izgubiti dejstvo. I pošto nisam mogla da dođem do prave suštine nisam ni želela time da se bavim. Magije ima, ali ne verujem da je ima više nego kod drugih naroda, na primer muslimana i romskog stanovništva. To je počelo da se promoviše pre dvadesetak godina, ali mi je čudno da se sada to potencira kada toga gotovo da više i nema. Možda nam je potrebna neka senzacija, možda ne želimo da se  mi nečim bavimo, istražimo, već želimo da drugi to uradi i da nam putem medija servira.

Ritual rusalja u toku koga Vlahinje padaju u trans i komuniciraju sa dušama mrtvih, poznat je širom Srbije, a praktikovao se i u Braničevskom okrugu. Da li ste se bavili proučavanjem tog običaja i koliko on ima uticaja na stvaranje predrasuda da su Vlahinje vračare?

Rusalje su stari obred koji potiče iz pradavnih vremena, u Braničevskom okrugu je zabeležen u selu Duboka još krajem 19. i početkom 20. veka i u literaturi je poznat kao „Dubočke rusalje“. Proučavali su ga i lekari i etnolozi, tako da je opis tog rituala još 1903. godine objavljen u jednom časopisu medicinskog karaktera. Žene Vlahinje su padale u trans na dan praznika Duhovi. Postojao je i poseban ritual igranja kola oko tih žena koje su padale u trans, a igrale su tri devojke, koje su se nazivale kraljice, i tri mladića, koji su se nazivali kraljevi. Ono što sam ja konstatovala na terenu istražujući taj ritual devedesetih godina, jer je on potpuno prestao da postoji posle Drugog svetskog rata i javlja se samo na manifestaciji „Homoljski motivi“ gde se taj obred simulira, da žene nisu želele da padaju u trans. Govorili su mi ljudi čije su bake padale u trans da je veliki utacaj imala muzika koja se tom prilikom izvodila. Tim ženama, rusaljama, je to mnogo teško padalo, pričali su mi oni, upoređivale su to stanje sa nekom vrstom nervnog šoka. Neke od njih su čak išle kod nekih žena u selu da im daju lekovite trave da se izleče od padanja u trans. To znači suprotno od onoga što se danas u nekoj literaturi nalazi, a i u medijima, da je njima to prijalo jer su se na taj način izdvajale u društvu kao pojedinci. Moje saznanje na terenu je da je njima to bilo opterećenje i da su želele od toga da se izleče, zbog čega je  taj običaj danas izobičajen. Ne verujem da su predrasude da su Vlahinje vračare vezan za taj običaj, ja to ne posmatram na taj način, ali možda ima onih koji to tako posmatraju i interpertiraju.

Uz ženu vlaške nacionalnosti često nažalost olako ide i  predrasuda da je lakog morala. Da li vam je poznato odakle je potekla ova predrasuda, da li možda vuče korene iz nekog običaja, poput onog koji se danas pominje kao „strndžanje“, ako je to uopšte ikada postojalo?

Koliko mi je poznato ne. Koga god sam pitala na terenu, a obišla sam ceo Braničevski kraj, niko nije imao ništa dokumentovano o tome. Vlaška kultura vezana je za prirodu, pa mnogi običaji proističu iz poštovanja prirode i vezanosti za nju. Na primer mnoge zavetine su se organizovale tako što nekoliko sela izađe na neki proplanak ili brdo i tu proslavljaju. Tako su možda izlazili i mladi uveče, ali je to bilo kontrolisano ponašanje mladih od strane starijih. Vlahinje jesu nekada rano stupale u brak, sa 15, 16, 17 godina, ali to nije bilo samo za njih karakteristično već je takvo vreme bilo, a danas se ta granica znatno pomerila.

Da li to znači da je očuvanje bogate kulture, običaja i tradicije za Vlahe bio mač sa dve oštrice – sa jedne strane su sačuvali svoju posebnost, a sa druge strane su time doprineli širenju predrasuda koje ih danas diskriminišu?

Smatram da je stvaranje predrasuda povezano sa savremenim društvom, jer toga u prošlosti nije bilo, ta kultura se na jedan sasvim drugačiji način posmatrala jer su se njome bavili samo stručnjaci, a onda je postala medijski zanimljiva i počele su da se javljaju predrasude o Vlasima koji ih danas diskriminišu. Ipak smatram da je to što su oni očuvali svoju kulturu pozitivno za jedan narod. U našem kraju mnogi običaji su sačivani iz davnih vremena, a nema ih u drugim krajevima zemlje. Izdvojila bih kao jedan specifičan običaj puštanje vode, odnosno poseban način namenjivanja vode za dušu pokojnika koji je podjednako bio razvijen i kod Srba i kod Vlaha, međutim kod Vlaha se očuvao, verovatno zato što su oni živeli u naseljima koja su bila izolovana, u brdima i planinama.

Namenjivanje vode za dušu pokojnika

Da li su se tokom tri decenije, koliko se vi bavite vlaškim običajima, oni menjali ili se i danas pratkituju na isti način?

Značajno je napomenuti da je upliv gradske kulture i savremenih privrednih tokova već početkom 20. veka mnogo uticao na život Vlaha i da se danas vide brojne razlike kako su se običaji obavljali nekada, a kako danas. Bavim se proučavanjem trideset godina i primećujem da se izgubio jedan kontinuitet, prvenstveno zbog života jednog dela vlaškog stanovništva u inostranstvu, pa se nije direktno prenosilo znanje sa majke na ćerku. Kad se izgubi jedna generacija izgubi se i nešto od elemenata običaja, na primer u jednom selu sam zabeležila da babice ( male okrugle lepinje za dušu pokojnika)  nazivaju kajzerice i da ih ne kupuju više u velikom broju kao što to bio slučaj ranije.

Koliko su mediji doprineli stvaranju predrasuda o Vlasima?

Mislim da su tome najviše doprineli mediji afirmišući na negativan način sve te predrasude, koje proističu iz neznanja i nemanja želje da se uđe u suštinu običaja i magijskog principa. U današnje vreme je trka za senzacijom upravo tome doprinela. Ja se osećam kao i pripadnici te nacije oštećenom, jer vidim da to nije istina, s obzirom na to da se time bavim dugo. Meni je kao etnologu to bio izazov zato što je ostalo dosta očuvanih elemenata te arhaične kulture kod vlaškog stanovništva. Radom na terenu sam razbijala neke predrasude koje su ranije postojale i u stručnoj literaturi.

S obzirom na to da ste obilazili vlaška sela u Braničevskom okrugu i razgovarali sa velikim brojem porodica  proučavajući njihove običaje i tradiciju, kakav je vaš utisak o ovoj nacionalnoj manjini, koja bi bila prva asocijacija na pomen reči Vlah - Vlahinja?

Gostoprimstvo – to bi bila prva asocijacija. Ono što uvek ističem je da iz vlaškog sela nikada nećete izaći gladni. Imam puno prijatelja među Vlasima i nikada nisam posmatrala stvari na način-  ja sam Srpkinja, a oni Vlasi, nikada različitost nije postojala ni sa jedne strane. Oni su mene uvek odlično prihvatali iako ne znam vlaški jezik, ali oni znaju srpski. Imala sam prilike da razgovaram pre 30 godina sa babama koje su tada imale 80 i sve su znale srpski. Uvek su me lepo dočekali i trudili se da mi približe na najbolji način svoje običaje.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Predrasude o Vlasima - ogroman i opasan teret”.