Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Oni koji su imali toliko sreće da se rode sa jedinstvenim talenatom, već u najranijoj dobi znaju da moraju vredno da rade na njegovom razvoju. Đurđa Lukić, učenica sedmog razreda OŠ „Vuk Karadžić“, crta i slika otkad zna za sebe, i isto toliko uči nove tehnike, kako bi bila što bolja.
Da ima dara za likovnu umetnost videlo se već sa četiri godine.
„Moji roditelji su mi rekli da sam uhvatila olovku u ruke sa četiri godine i od tada je nisam ni ispuštala. Sve što se nastavilo, jeste samo zato što to volim. Moji roditelji su to primetili i non- stop mi kupovali pribor i sve što sam poželela vezano za slikanje i crtanje, kako bih održala taj talenat“, svesna je Đurđa doprinosa svojih roditelja.
Đurđa Lukić slika i crta od svoje četvrte godine
Ona danas podjednako dobro i slika i crta. Iako joj je olovka uvek pri ruci i najčešći alat, redovno radi i sa bojama, četkicom, akrilnim bojama... Jednostavno, želi da se usavrši u svim poljima likovne umetnosti.
Slika na platnu, papiru, zidovima, ormarima, svuda gde može da nanese boju i da se tu zadrži.
Uglavnom radi kod kuće, jer joj treba mnogo više od jednog školskog časa kako bi bila zadovoljna svojim radom.
Teme koje obično dobiju na časovima likovnog, često nisu dovoljan izazov za Đurđu, tako da je mnogo više posvećena svojim radovima u slobodno vreme.
Đurđa najviše voli da crta u realizmu
„Crtam sve. Sve zavisi od faze u kojoj se nalazim.U jednom periodu sam crtala samo šake. I šta god da nacrtam, morala sam da dodam šaku uz to. Pa sam onda počela da crtam lica, portrete, nekad crtam tela, sada sam u tom periodu kada pokušavam da naučim da nacrtam anatomiju tela, da nacrtam ljude. Nekad sam crtala i životinje. Inspiracija mi je svuda gde mogu da naiđem na nešto zanimljivo. U ljudima koje upoznajem, ono o čemu pričamo, pa me inspirišu da nacrtam nešto ili naslikam...“
Najčešće slika vikendom
Sve tehnike kojima stvara pronalazi na internetu i gotovo celog života uči sama. Sada joj u tome pomaže i nastavnik likovnog koji je prati i na umetničkim kolonijama.
Njeno umeće već su potvrdile i brojne nagrade, poput prvog mesta na takmičenju časopisa „Klik“.
„Tada sam crtala pčelu u realizmu i osvojila radni sto. Zato i pamtim, jer imam radni sto kod kuće“, zadovojna je Đurđa jer njen dar već prihoduje na neki način.
Osvojila je i prvo mesto na okružnom takmičenju karikature „Mali Pjer“, ali kako kaže, najponosnija je bila kada je uvrštena među deset najboljih mladih umetnika u Srbiji i Republici Srpskoj, da ode na koloniju u Tršić tokom Vukovih dana.
Đurđa Lukić u Tršiću na likovnoj koloniji
„To mi je omogućilo da upoznam divne ljude i decu koja su me dodatno inspirisala da nastavim da se razvijam u ovom smeru i tako stvorim jos novih prijateljstava“, još uvek je pod utiskom i Đurđa i dodaje da joj su joj takvi susreti važniji i od nagrada.
Planovi
Hoće li jednog dana biti akademski slikar ili umetnik neke druge vrste, još uvek nije sigurna ili samo ne sme to da izgovori naglas, jer umeće joj svakako nije prepreka.
„Iskreno, mnogo sam razmišljala i postanem depresivna kada razmišljam o tome. Jer, u ovom nema mnogo profita, ako razmišljamo u tom smeru, ali sve zavisi gde me odvede život. Možda se desi da studiram nešto drugo, a radim i naplaćujem slike i crteže. Možda završim likovnu akademiju i pravim crtaće. Nikad se ne zna, još moram da se tražim da bih mogla da odgovorim“, temeljna je trinaestogodišnja umetnica.
Mašta i kako će se oprobati u digitalnom crtanju, jer voli animirane filmove, puput Anima i drugih crtaća iz japanske kulture.
Iako ne zna gde će je ovo umeće odvesti, uvek je sigurna da voli to što je umetnost deo njenog života i volela bi da tako i ostane.
I kada crta druge, crteži odaju njeno raspoloženje
„Ne bih imala jasan odgovor zašto. Ispunjava me. Volim osećaj kroz koji prolazi crtež i slika dok stigne do te finalne forme. Volim kako izgleda sve, boje, pribor. Sve što može da ima veze s tim mene privlači, i zato ne mogu da dam precizan odgovor. Smiruje me ponekad, a ponekad me iznervira, sve zavisi šta se dešava sa mnom u tom trenutku“, objašnjava Đurđa i dodaje da zapravo ne prolazi samo crtež kroz faze, već i ona sama.
„Zato što imam osećaj da time što crtam, objašnjavam sebe, čak iako ne crtam ekspresivno, sve je realizam, ali je to ono što u tom trenutku osećam, vezano za boje i slično, i na taj način izražavam sebe.“
Za mladu osobu u vizuelnom i apstraktnom svetu, posebno je zanimljivo to što su njeni radovi na prvi pogled potpuno realistični.
Dok radi, i delo i umetnica proživljavaju svaku fazu
„Volim kad je nešto jasno i kad se zna šta je. Ponekad se čini na prvi pogled da svi mogu da vide šta je, ali ipak postoji još nešto što drugi ne mogu da vide, već samo ja koja sam to naslikala. Za određene radove mogu da kažem da sam crtala kada sam bila tužna, ali to vidim samo ja, iako je potpuni realizam, niko drugi.“
Svoju umetnost, ova trinaestogodišnjakinja često mora da uskladi i sa školom, jer je odlučna i u tome da je završi s odličnim uspehom i prosekom 5,00. Zato češće crta vikendom.
Priznaje da kao njeni vršnjaci ima vremena i za telefon, društvene mreže i serije, pa čak i za treninge kik boksa koji je u jednom trenutku bio inspiracija za njena dela.
Iako se dešava da joj fokus na fizičko smanjuje posvećenost slikanju, ipak smatra da mora uskladiti obe discipline.
Ovaj tekst deo je serijala „Sistem vrednosti“ koji podržava kompanija „Market parket“ iz Požarevca.
