E-Intervju: Milija Radivojević Baja: Narod  je moj žiri (FOTO)

Požarevac

Društvo

E-Intervju: Milija Radivojević Baja: Narod je moj žiri (FOTO)

Foto: E.B., privatna arhiva

How Good Of A Friend Are You Really?

Od svih nagrada i priznanja koje je osvojio, Milija Radivojević Baja kaže da je najveća nagrada dobiti prefiks „narodni“, jer se narod ne može slagati.

Milija Radivojević Baja je rođen na jugu Srbije, u selu Gazdare kraj Medveđe, a kao petnaestogodišnji dečak dolazi u Požarevac. Po zvanju je inženjer mašinstva, a postao je poznat u Srbiji i šire kao narodni umetnik, zdravičar, pesnik, kompozitor, instrumentalista, pevač – jednom rečju čuvar narodne tradicije.

Studirali ste mašinstvo, radili u požarevačkim javnim i privatnim preduzećima, kako je pesma odnela prevagu na profesionalnom planu?

Dogodilo se, mi kažemo slučajno, ali verovatno božijom voljom, jer slučajno retko kad postoji. Radeći u Telekomu putovao sam često u Homolje i gledajući Mlavu razmišljao kako bih je preplovio od izvora do Dunava. Tako kolege iz firme i ja krenemo jednog 22. Aprila, pre ne znam ni ja koliko godina, niz Mlavu sa 16 čamaca. U meni se pojavila neka iskra ljubavi prema tome i napišem „Čamac na Mlavi“. To je bila prva pesma, a objavile su je neke požarevačke sportske novine. Onda se to nizalo i došlo je još pet- šest pesama o Mlavi, ali i drugim temama. To je bilo primećeno i tada su počeli da me pozivaju na mnoge manifestacije, pošto ja napamet govorim besede i zdravice. Moje zdravice nisu postojeće koje se uzimaju iz naroda, već je svaka namenjena događaju o kome je reč. Pesme su se nakupile i kolega Dušan Đorđević, koji je plovio sa mnom, to je prekucavao, trudio se koliko je mogao. Potom smo otišli kod Radice Dimitrijević u „Reč naroda“ i ova kuća mi štampa prvu knjigu „Mesečeve kapi“.

Kada se prvi put javila ljubav prema pesmi, od koga ste učili, da li ste se na nekoga ugledali?

Pevanje i sviranje je meni došlo rođenjem.Moj deda Milija, čije ime nosim, poginuo je na planini Cer, svirao je gajde, otac trubu i frulu. Normalno, kao čobanče, šta bih radio, svirao sam frule i pevao. Komponovao sam mnogo pesama, više od 130, ali nikada se nisam ugledao ni na koga, divim se ljudima, ali ne pokušavam da glumim njih, jer onda više niste svoji. U stvaralaštvu, poeziji, pevanju i sviranju, sve to „izlazi“ iz mene.

Na vašem repertoaru su stare srpske i vlaške pesme, pesme iz Vojvodine i sa Kosova, romske i makedonske, sevdalinke i pesme iz Hrvatske... Otkud baš ova vrsta tradicionalne muzike?

Rođen sam u rudničkom kraju kod rudnika „Lece“ pored Gazdara i tamo su zaposleni došli iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije. U to vreme nije bilo radija, televizije, i sve što smo imali je druženje na prelima, gde sam je upijao pesme. Radeći u građevinskoj firmi „Stig“, koja je gradila mostove po Crnoj Gori, Hrvatskoj, Dalmaciji, a ja sam bio zainteresovan i posle radnog vremena da slušam meštane i upijam to. Družeći se s ljudima iz Homolja naučio sam mnogo toga, čak prilično dobro i govorim vlaški iako nisam rođen ovde. U Makedoniji sam bio u vojsci, a imam Makedonce i u daljoj rodbini. Kada smo supruga, koja takođe voli da peva,  i ja, nastupali na „Vinskoj tikveškoj regati“ Makedonci su bili zapanjeni, jer oni  ne znaju pesme koje mi pevamo, pogotovo ovi mlađi. Dakle, ta raznovrsnost došla je kao posledica mog kretanja širom Jugoslavije, ali i zbog rodnog mesta u kome su radili ljudi iz raznih krajeva.

Milija Radivojević Baja sa suprugom

Negde je zapisano da znate više od hiljadu pesama napamet. Da li je to tačno i da li je teško, kako učite pesme?

Znam hiljadu i po pesama koje sam napisao. To ne mogu tačno da objasnim. Kada je radila na terenu sa mnom master rad Maja Radivojević, etnomuzikolog, koja nosi isto prezime ali nismo rođaci, i odnela  svoj rad Sanji Radinović, svojoj mentorki, ona joj je rekla: „Ovo nije običan čovek.“ Maja me je pitala kako komponujem kada nemam muzičko obrazovanje. Probudim se noću, stihovi se rode, ja to odmah zapisujem, imam čipove gde to stavljam i onda je stih stvoren. Ako je u nekom ritmu to osećam pošto sviram i pevam, počinjem da pevam u sebi i osluškujem. Onda razmišljam da li je ta melodija poznata, jer znam nekoliko hiljada pesama napamet, pa probam različite ritmove i tako se rodi melodija.

Autor ste nekoliko zbirki pesama: „Mesečeve kapi“, „Ko to može biti prvi“, „Sa Južnog Jadrana“ i „Pesme o vinu i uz vino“, „Na životoj stazi“, „Putopisni poj“ i „Pčelareva ljubav“. Gde pronalazite inspiraciju, kako nastaju vaše pesme?

Pesme nastaju toliko jednostavno. Odem na Taru, pogledam lepu planinu i nekoliko minuta mi je potrebno da počnem da pevam o njoj. Na vrhu Beljanice pevao sam „Oj planino Beljanice, čarna goro, lepotice“. Pevajući istog trenutka se ta pesma rađa. Rekao bih da je to meni Bogom darivano da mogu tako. Mnogi pišu pesme, a ne mogu ih ni pročitati kako treba, a kamoli govoriti i pevati. To je nešto što je darivano, što nije moje. Tako pesme nastaju veoma jednostavno.

Da li je teže pisati ili interpretirati ih?

Interpetirati pesmu nije nimalo jednostavno jer treba da imate glasovne mogućnosti,  a onda osećaj za muziku. Andijana Angelov, prvakinja opere, pošto sam dobio nagradu „Blagodarje“ Udruženja knjižvnika, kada me je čula kako pevam pitala me je u kojoj klasi sam završio i kod kog profesora sam diplomirao. Odgovorio sam joj pored koza i ovaca. Ona je smatrala da je to nemoguće jer koristim donje lage, gornje lage, jezik držim gde treba, a ja pojma nemam šta ona priča. Družio sam se sa Pavlom Aksentijevićem, Svetlanom Stević, svim našim narodnim pojcima. Za Radio Beograd snimio sam mnogo pesama i one su u trajnim snimcima. Pevam i duhovne pesme, a uskoro izlazi album „Tebi Srbijo“, gde me prate vrhunski srpski umetnici.

„Dani  Stanoja Glavaša“ 2008.

Više godina bili  ste vrhovni pastir „Homoljskih motiva“, a redovno učestvujete i na brojnim manifestacijama izvornog narodnog stvaralaštva. Koje biste nastupe i manifestacije posebno izdvojili u smislu doprinosa očuvanju tradicije našeg kraja?

Teško mogu pobrojati manifestacije gde sam nastupao, ali postoje vrednije koje ostavljaju neke veće tragove i čuvaju prošlost. Na  „Homoljskim motivima“ tri puta sam bio vrhovni pastir,  nastupao sam više puta, a jednom smo ih predstavljali i u Beču. Predstavljao sam Srbiju i u inostranstvu. Dobio sam zlatni pehar, najveću nagradu kao najbolji zdravičar u Kaleniću. Milica Čubrilo uručila mi je posebno priznanje kao zdravičaru na Paliću. Nastupao sam i u Jagnjilu gde je nastala pesma „Sunce mira i ljubavi“. Ovde sam pokrenuo „Sestroljinske dane preobraženja“, a i  mnoge druge manifestacije u Braničevskom okrugu pokrenute su mojom idejom, a onda su se drugi uključili.

Baja kao vrhovni pastir

Ima li Braničevo dovoljno tradicionalnih manifestacija i uopšte dobar odnos prema čuvanju tradicije? Da li biste i šta menjali tu da ste u prilici?

Da sam u prilici više bih se posvetio izvornosti. Na naše mnogobrojne manifestacije dolaze „pevaljke“ koje propagiraju šund. Ako manifestacija ima za cilj da pre svega čuva tradiciju i ostavi tragove pokolenjima, moja zamerka je da treba više na tome da radimo da bi naša deca znala sutra. Zbunjen sam jer mnogi ne znaju da je na Vranjevcu izginuo ceo puk. Nije tu omladina kriva, no organizatori. Našem Centru za kulturu je jedina briga koga će da dovedu, koliko će para podeliti i šta će uraditi. Nema brige za očuvanje tradicije. Ja odvajam manifestacije od festivala, na festivalu nek se prikazuje muzika koja god hoće. Beograd ulaže veliki napor da očuva tradiciju, tamo sam pevao dvadeset puta više nego ovde. Pojavljuje se i ona lokalna ljubomora ili zavist, ako neko radi bolje od mene, to je prilika da je nešto naučim, a ne da bežim od istine.

U društvu sa Banetom iz Garavog sokaka

Sarađivali ste sa brojnim umetnicima, koja poznantsva su bila najznačajnija za Vas?

Sarađivao sam sa Ivanom i Jelenom Žigon, Radomirom Andrićem, Vladanom Rakićem, Milicom Lilić Jeftimijević, na polju muzike sa Dimitrijem Golemovićem, Sanjom Radinović, Pavlom Aksentijevićem. Teško je pobrojati, mnogo ih je - Vlada Putnik, reditelj,  Nena Dimitrijević, muzički urednik, Zorana Bokan, dobitnica „Zlatnog mikrofona“. Ne znam koliko je bilo glumaca u mojoj kući, Lepomir Ivković je bliski prijatelj. Sarađivao sam sa Živkom Matić, kada Požarevljani nisu znali da je ona Požarevljanka. Čika Milisavu Pavloviću organizovao sam 93. rođendan i pozvao sam sada već pokojnog Dobricu Erića sa kojim sam bio vema blizak. Pomogao sam mnogim mladim ljudima da pišu dajući im volju da ne misle kako nisu vredni toga. Svi smo vredni, ali koliko ljubavi podarimo toliko će nam biti vraćeno.

Baja sa Jelenom Žigon i Milicom Ilić Jeftimijević

Prošle godine povodom Dana državnosti dobili ste zlatnu medalju za zasluge u stvaralaštvu, a pola godine ranije i Oktobarsku nagradu grada Požarevca. Šta vam nagrade znače, generalno?

Dobio sam više od 170 nagrada i priznanja, ali najvrednije su mi četiri, jer retko se kome dogodi da ih za života dobije. Džaba meni saradnja sa Srpskom akademijom nauka i dijasporom, ako nisam prihvaćen i priznat u gradu gde živim i radim. Oktobarska nagrada Požarevca mi je veoma draga, potom „Majska nagrada“ opštine Medveđa, gde sam rođen, i nagrade „Blagodarje“ Udruženja književnika Srbije, čiji sam član. Ukazom predsednika Republike Srbije na Dan državnosti dobio sam zlatnu medalju zaslužnog građanina Srbije za očuvanje tradicije i običaja našeg naroda. Svih ovih godina nikad nisam postavljao pitanje para, meni je dovoljno i kada mi plate prevoz, a često mi ni prevoz ne plate, ali sam našao način da ostavim neki trag svog postojanja. Nagrade koje sam dobijao nisu mnogo bitne, jer ih daju ljudi. Najveća nagrada dobija se na rođenju, ali ta nagrada je mnogo vrednija kada je narod prihvati. Najveća nagrada dobiti prefiks „narodni“, jer se narod ne može slagati. Ljubav božija je prošla kroz mene i došla tako gde joj je mesto i to je najveća nagrada. U današnje vreme biva potkupljen žiri za pedeset evra i imate koju hoćete nagradu, ja sam od toga bežao. Mnogi su me pitali zašto ne učestvujem na konkursima. Zašto bih, kada vidim sve te nameštene stvari. Ne uvek, ne kritikujem svaki žiri, ružno je to reći, ali je to u 90 odsto slučajeva. Ja sam odabrao da moj žiri bude narod, a taj žiri ne može da promaši.

Prijem povodom Dana oslobođenja na kojem je dobio Oktobarsku nagradu grada Požarevca

Često pevate i na pčelarskim manifestacijama, pa su vam pčelari dodelili titulu „kralj medovače“. Da li se sećate gde je to bilo i da li imate neku anegdotu koju možete da podelite sa našim čitaocima?

Komponovao sam himnu pčelara Srbije i još desetak pesama o pčelarima i uskoro objavljujem knjigu „Pčelareva ljubav“. Za skup u Donjoj Jasenici u Smederevskoj Palanci uradio sam himnu i zdravicu i kada je počela da se diže zastava zapevao sam:

„Hej pčelari, hej drugari,

poželimo širom sveta,

da poljima cveće cveta...

Posle je usledila zdravica, frula i pesma „Pčelareva ljubav“ i posle toga angažovan sam za Prvi međunarodni sajam pčelara Srbije i kao voditelj. Na tri sajma sam vodio program.

 Da li trenutno nešto pišete, pripremate novu knjigu ili nastup?

„Pčelareva ljubav“ je završena, a sada će izaći knjiga „Od izvora do večnosti“. U njoj su pesme poput one o lažnim prijateljima, potom pesma „Od izvora do večnosti“, koja se nalazi uramljena i u našoj bolnici i u Kliničkom centru, VMA. Tu su pesme koje bi narod voleo da čita.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top