Udruženje poljoprivrednih proizvođača „Stig“ postoji od 2008. godine sa sedištem u Požarevcu.  Nedavno je izbarano novo rukovodstvo na čelu sa predsednikom Nedeljkom Savićem, poljoprivrednikom iz Ćirikovca, koji se 20 godina bavi ovim poslom i obrađuje 120 hektara zemlje.

Udruženje je godinama okupljalo oko 120 proizvođača iz Braničevskog okruga, a danas ima 270 članova samo iz Požarevca, plus iz svih ostalih opština u okrugu. O radu udruženja i gorućim problemima stiških poljoprivrednika razgovaramo sa Nedeljkom Savićem.

Nestašica i visoka cena đubriva naterali su poljoprivrednike iz Udruženja „Stig“ da traktorima blokiraju put. Na kraju ste odustali jer je deo zahteva ispunjen, ali ni tada niste delovali zadovoljno. Šta je epilog tih protesta?

Dugi niz godina smo ćutali,  onda se nedavno promenilo rukovodstvo udruženja i odlučili smo da se borimo. Prvo smo ušli u pregovore sa Ministarstvom poljoprivrede, pa smo održali protest, a na kraju su predložili da nam obezbede potrebne količine đubriva po povoljnijoj ceni i pristali smo na kompromis. Prvi deo isporuke đubriva po subvencionisanoj ceni je ispoštovan, ali drugi za prolećnu setvu nije, pa samo ponovo nameravali da održimo proteste pred izbore. Prihvatili smo i da odemo u Zavod za poljoprivredu i da potpišemo ugovore za taj drugi krug upisa. Problem je što je na tome ostalo, jer je u međuvremenu počeo rat i sva plaćanja koja su išla preko Uprave za agrarna plaćanja sada idu na posebna odobrenja Ministarstva finansija. Poljoprivrednici još uvek čekaju isplatu. Ništa nije sistemski rešeno i mi smo toga svesni, borba tek predstoji. Sve što se dešavalo nam je pomoglo da okupimo poljoprivrednike, ojačamo udruženje i krenemo da radimo prave stvari.

Protestna vožnja

Da li vas država čuje samo kad blokirate puteve i zapretite da ćete izvesti traktore na ulicu? 

Može se reći da se još uvek upoznajemo i smatram da je loše što tako funkcionišemo, ali nažalost to je istina. Mi tražimo samo ono što nam realno pripada, ono što je potrebno svim poljoprivrednicima u Srbiji.

Tokom protesta imali ste izvesna neslaganja sa kolegama iz udruženja u Malom Crniću  u vezi vaših zahteva i raspodele mineralnih đubriva. Koliko su poljoprivrednici složni međusobno?  

Oba udruženja bila su članovi jedne asocijacije koja je okupljala 19 udruženja. To je bilo lepo zamišljeno, međutim posle izvesnog vremena mi smo shvatili da ta asocijacija ne funkcioniše kako treba i da su zloupotrebili ime udruženja i nas proizvođača. Razgovarali smo sa predsednikom udruženja iz Malog Crnića i on nije hteo da nam se priključi. Mi smo napravili novo udruženje u Crniću. U prvom krugu upisa za subvencionisano đubrivo pustili smo prvo poljoprivrednike iz Crnića da se upišu, želeli smo da osete da imaju korist od udruženja.  

Govori se često sa nostalgijom o zadrugarstvu koje je nekada cvetalo. Ima li indicija da se u nekom obliku ono povrati ili je to samo predizborna  retorika?

Poljoprivrednici u Srbiji još nisu zreli za tako nešto, o tome se priča već 10 godina, ali po mom mišljenju to je čisto gubljenje vremena. Mislim da treba potražiti neki drugi model, možda da ta zadruga bude kao firma gde će se zajedničkim kapitalom raditi u zajedničkom interesu, bez ličnog, već samo uz poslovni odnos.

Koliko su poljoprivrednici zadovoljni agrarnom politikom Ministarstva poljoprivrede vezanom za subvencije?

Poljoprivrednici su u teškom položaju. Udruženje radi na tome da se popravi status, idemo ka promeni, ali to nije kratak put i neophodno je dosta vremena. Uglavnom dobijamo subvencije za nabavku mehanizacije, sva sredstva se troše na to, a nama primarnim proizvođačima to ne znači ništa. Stalno smo u nekim konkursima i čekamo neki novac da nam legne, a to nam uglavnom ne legne u pravo vreme već nakon dve godine.

Kakav je vaš stav po pitanju zabrana izvoza pšenice i kukuruza? 

To direktno pogađa nas proizvođače, jer smo došli u situaciju da smo kupovali skupo đubrivo i sada kada treba da naplatimo država ograniči izvoz i stvori se pritisak na tržište. Slažemo se da treba da se zaštiti domaće tržište i tačno je da je pšenica strateški proizvod, sve je to nama jasno, ali ne bi bilo pravedno da mi proizvedemo pšenicu i da nas to ograničenje izvoza košta tako što dobijemo na kraju manju cenu. Izvoznici će od nas uzeti dinar ili dva, oni uvek imaju svoj deo, pekar je dobio hleb jeftino, a građanin je kupio hleb koji je ispod tržišne cene. Znači svi su dobili ponešto, samo primarni proizvođači nisu dobili onoliko koliko treba da dobiju. Angažovali smo agroanalitičare da nam pomognu.Trebalo bi da se napravi bilans kada se završi žetva, da se odredi količina proizvedene pšenice u Srbiji i na osnovu toga da se donose mere. Ono što smo mi tražili i za šta ćemo se ubuduće oglašavati je da proizvođači učestvuju u tom mehanizmu zaštite tržišta, jer u suprotnom nije pravedno i budemo oštećeni. U ovom trenutku tražimo tržišne cene.

Površine pod pšenicom

Velike količine zemljišta u Braničevskom okrugu su pod suncokretom. Šta očekuje proizvođače? 

Vlada je imala sastanak sa predstavnicima fabrika koje se bave preradom suncokretovog zrna i resorni ministar je izjavio da uljari neće da zarađuju na domaćem tržištu već na izvozu. Mi se plašimo da će to biti problem, u smislu da će oni suncokret koji mi proizvedemo da otkupljuju na osnovu te cene ulja u Srbiji, a svi smo svedoci da su one u inostranstvu mnogo veće. Cena ulja u Mađarskoj je 3,5 evra, u Austriji 4,5, znači oni će da zarade tamo, a nama će  platiti  po mnogo nižoj ceni. Kod nas se proizvodi 250.000 tona suncokretovog ulja, a za domaće tržište potrebno je oko 83.000, dakle samo jedna trećina ostane u Srbiji, a ostalo se izveze. Nećemo dozvoliti da se ograniči izvoz, jer bi nas to pogodilo. Ako država stvarno hoće da napravi pravedan sistem,  nemam ništa protiv, ali mora i proizvođač da učestvuje i ne odustajemo od toga.

Da li lokalne samouprave Braničeva dovoljno pomažu svojim poljoprivrednim proizvođačima? Šta biste im savetovali da promene, poboljšaju, a da je u njihovoj nadležnosti?

Imali smo sastanak sa članom Gradskog veća zaduženim za poljoprivredu na kome su ratari izložili  probleme i oni su ih uvažili. Tražili smo subvenciju za nabavku mehanizacije i odobrili su nam u visini od 500.000 dinara, koliko smo i tražili. Generalno imaju sluha za naše probleme.

Kojom ocenom od 1 do 5 biste ocenili položaj poljoprivrednika u Srbiji i kratko to obrazložite?

Dobra trojka, nije ni skroz loše, ali smatram da može mnogo bolje. Delom je tako i zbog nas poljoprivrednika koji ćutimo, ali mogu reći da više neće biti tako. Mi ćemo skrenuti pažnju da znamo da nas potcenjuju, da vidimo šta se dešava, ali i da nismo više ono što su poljoprivrednici nekada bili, pre 50 godina.

Šta građani da očekuju? Ima li razloga za strah od eventualne gladi i nestašice hrane?

Da bude gladi ne postoji šansa jer nam za malo više od 40 dana stiže žetva i građani ne bi trebalo da se plaše. Trenutna nestašica šećera podigla je cenu tom proizvodu, ali proizvođač od toga ništa nije dobio jer je cena pravljena prošle godine kada je vadio repu. Njemu je plaćeno 65 dinara, a sada je neko digao cenu na 130 dinara i time gube krajnji potrošač i proizvođač, a svi između zarađuju. To je suština problema, a ne da osnovnih životnih namirnica nema i da ih neće biti.

Ima li Stig onu nekadašnju poljoprivrednu snagu ili je ostala od njega samo ona krilatica „plodna stiška ravnica“ koja se neretko eksploatiše kao sinonim za dobru proizvodnju u ovim krajevima?

Mi smo veliki proizvođači suncokretovog ulja, možda smo čak i veći od južnog Banata. Imamo dosta obradivih površina, svoju proizvodnju smo zadnjih 10 godina dosta podigli i više nema loše obrađenih parcela. Dosta se ulaže, ali još puno vremena i novca je potrebno da se to unapredi. Sve što zaradimo, mi uložimo u zemlju. Mi smo najbolji investitori u ovoj zemlji, sve smo vratili državi.

Kakvi su planovi udruženja i jača li ono?

Sedište udruženja je u Zavodu za poljoprivredu Požarevac i svaki poljoprivrednik može tamo da ode bez obzira da li obrađuje  50 ili više od 100 hektara, da potpiše pristupnicu i postane član, besplatno. Jedino što tražimo je da bude aktivan na sastancima. Sve što radimo radićemo pre žetve, jer kada počne žetva i shvatimo da je loša cena, onda je već kasno da se reaguje. Tražimo da Republička direkcija za robne rezerve izađe pre žetve sa cenom, jer se dešavalo da izađu posle žetve, a onda imamo situaciju da veliki otkupljivači sve otkupe, recimo po 30 dinara, a posle prodaju po 37. Videćemo u kom to smeru ide, ako osetimo da nam samo troše vreme tražićemo sastanak sa Ministarstvom poljoprivrede i reći da ne možemo tako funkcionisati. Hoćemo i mi da se čujemo u tom lancu pregovora, a  ne samo mlinari i otkupljivači. Ako to ne bude išlo u očekivanom smeru opet ćemo organizovati protest. Sve je lepo što pričaju, ali želimo da kažemo da se mi sa tim ne slažemo i da to nije dobro.