Srđan je mladi violinista, učenik državne škole za muzičke talente u Ćupriji, a njegovo ime se već pročulo širom sveta, od Japana pa do Sjedinjenih Američkih Država.

Kao trogodišnjak si počeo da sviraš violonu. Kako je tako rano otkriven tvoj talenat, da li si to nasledio od nekoga i zašto si se odlučio baš za taj instrument?  

Glavni krivac za to je moj tata. Svi iz moje porodice su muzičari, ali otac mi je violinista i profesor violine. Kao mali sam slušao njega kako vežba i onda sam rekao da želim i ja da probam da sviram i tako je sve počelo. Talenat i ljubav prema muzici je nasleđen, nalazi se u našim genima.

Desetogodišnji Srđan svira violinu

Kako si stigao do škole za muzičke talente u Ćupriji koju trenutno pohađaš?

Početak mog muzičkog školovanja je bio u školi „Stevan Mokranjac“ u Požarevcu. Svirao sam na nekom tamičenju u Beogradu na kome su se takmičila deca iz cele zemlje i tamo su me čuli profesori iz škole u Ćupriji. Oni su meni poslali prvo pozivno pismo kada sam imao osam godina, ali nisam odgovorio i ponovo su poslali poziv kada sam imao devet godina, tako da sam tada prihvatio.

Iza sebe već imaš brojne nastupe, između ostalog i u najpoznatijoj srpskoj koncertnoj sali, Kolarčevoj zadužbini. Kako je svirati na toj sceni i sa kim si sve nastupao?

Velika je čast da dobijem poziv od organizatora iz Kolarca. Svirao sam i u velikoj i u maloj sali, ali uglavnom su koncerti na kojima sam ja učestvovao bili održavani u velikoj sali. Svirao sam sa orkestrom, ali je bilo i slučajeva kada sam bio solista, pa je onda orkestar pratio mene. Svirao sam sa poznatim violinistima kao što su Robert Lakatoš, Roman Simović, Milica Mladenović, Dragutin Mladenović...

Posebno je značajno istaći tvoj nastup u najpoznatijoj koncertnoj dvorani na svetu, u Karnegi holu u Njujorku. Kako se dogodilo da mladi dečko iz Srbije dobije tu čast da svira u SAD?

Tražio sam preko interneta takmičenja za kvartete i slučajno sam naišao na to takmičenje koje me je i odvelo u Karnegi hol. To je zapravo bilo onlajn takmičenje gde mi snimimo naše izvođenje i pošaljemo organizatorima. Imali smo sve spremno i pomislili smo što da ne probamo. Na kraju na tom takmičenju smo osvojili prvo mesto i onda smo dobili poziv ljudi iz Karnegi hola da odemo u Ameriku i da tamo sviramo. Naš odlazak je bio upitan ali smo u poslednjem momentu našli sponzora koji nam je sve obezbedio. Mi smo tamo stigli 4. marta ove godine. Imao sam strah da sviram u Karnegi holu, jer to nimalo nije naivna stvar, ali pet minuta pred koncert je strah nestao, publike je bilo puno i nakon završenog nastupa dobili smo gromoglasan aplauz.

Srđan i njegov kvartet na nastupu u Karnegi holu

Takođe si učestvovao i na humanitarnim koncertima, a i sam si bio organizator nekoliko. Šta te kao mladog muzičara pokreće da muziku spojiš sa humanitarnim radom?

Malo ljudi se bavi humanitarnim koncertima. Ja sam i sa školom radio neke na kojima su se sredstva prikupljala, uglavnom za decu. Mislio sam da neće mnogo publike da se odazove na tako nešto, međutim dosta ljudi je došlo i podržalo tu akciju. Video sam kako izgleda ta organizacija od strane škole i meni se to svidelo i na taj način sam i sam počeo da organizujem humanitarne koncerte, kako bi se pomoglo onima kojima je pomoć potrebna.

U okviru volonterske organizacije „Omladinski centar“ učiš mlade da sviraju i pevaju. Da li je naša omladina zainteresovana za muziku i kako izgleda to kada mlada osoba svojim vršnjacima prenosi znanje?

U Srbiji ima mnogo talentovane, ali neotkrivene omladine. A ima i slučajeva onih mladih koji znaju da su talentovani, ali nemaju sredstva da krenu da se obrazuju i zbog toga smo mi napravili taj program, da pomognemo deci da načine neke prve korake u svetu muzike. To je aktivirano ove godine i dobro funkcioniše.

Čekajući nastup

Pored violine sviraš još nekoliko instrumenata, komponuješ i pevaš. Kako si uspeo sve to da naučiš i kako postižeš sve?

Da budem iskren, ja ne znam nijedno dete koje je sve to uspelo sa 16-17 godina. Ja volim da učim i radim sve što mogu i što volim. Imam svega 17 godina i mlad sam, a to što radim je iz ljubavi. Sviram klavir, violinu, violu i bavim se od skoro i solo pevanjem koje mi je u početku bilo teško, ali sada ide odlično. Kod solo pevanja rade se vežbe disanja, uči se pravilan govor nekih reči i njihovo akcentovanje, ali uspeva mi i to.

Da li društveni život „trpi“ zbog prevelike posvećenosti muzici ili  ti muzika možda upotpunjuje društveni život?

Imam mnogo dobro društvo koje me podržava i gura napred. Da njih nema mislim da polovinu stvari ne bih postigao i verovatno bih od polovine i odustao. Srećan sam što imam prave drugare. Muzika kako upotpunjuje mene, tako upotpunjuje i njih. Nebrojano puta se dešavalo da krenemo da se zabavljamo u studiju i onda, uz njihovu pomoć, napravim neku dobru kompoziciju.

Tvoj talenat koristiš i za realizaciju podkasta „Mladi za mlade“, gde si angažovan kao producent. Šta je tačno tvoj zadatak?

Ima tu dosta posla, u početku sam mislio da treba samo da pustim da se emisija snimi i to je to, ali nije. Desi se da se tokom snimanja podkasta nešto pogreši, ne čuje se lepo nečiji glas pa to mora da se u montaži sredi da lepo zvuči. Mihajlo Jovanović je autor i voditelj emisije i uvek se pre snimanja čujem sa njim, zato što je svaka emisija različitog koncepta i moram da znam kako je on zamislio da bih znao šta mene čeka u studiju. Uvodne i odjavne špice se stalno menjaju pa i to treba kreirati. Nakon završetka svake emisije ja ostajem da montiram i sredim boju i jačinu glasa, ubacujem špice, muzičke pokrivalice i tome slično. Nekad nešto ne valja pa treba iseći delove.

Kako je pandemija koronavirusa uticala na tebe i planove koje si imao?

Dosta zakazanih koncerata sam imao posle nastupa u Karnegi holu. Većina je nažalost otkazana. U januaru 2021. godine je trebalo da idem u Nemačku da sviram, ali je otkazano. U Švajcarsku bi trebalo da idem u februaru iduće godine, ali i taj nastup je pod znakom pitanja zbog virusa. Da ne spominjem da mi je po Srbiji praktično svaki vikend bio zakazan neki nastup. Neposredno pre ovog intervjua zvali su me da idem u Japan sledeće godine, ali nažalost ne mogu ništa da kažem više o tome jer ni ja sam još nisam upoznat sa detaljima.

Srđan Veljković

Koji su tvoji planovi za budućnost?

Nastup u Karnegi holu je možda na neki način prekretnica, što se mog života i sivranja tiče. Dobio sam poziv da odem u Njujork na školovanje koje traje četiri godine, gde bi mi svi troškovi bili pokriveni.  Ali pre svega toga, ako se odlučim na taj korak, trebalo bi da odem da radim prijemni. Ceo kvartet koji je svirao u Karnegiju je dobio poziv za nastavak školovanja u Americi. Ako prođem prijemni i ako me prime, eto mene u Americi. Priča oko toga je malo šira jer osim nas iz kvarteta, poziv je dobilo još tri ili četiri učenika iz škole u Ćupriji. Pošto taj odlazak na prijemni moramo da finansiramo mi , dogovorili smo se da svi zajedno skupimo novac, i da kada celokupan iznos za sve nas bude prikupljen, tada odemo.