Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
U ustanovama u Velikom Popovcu i Stamnici, gde se zbrinjavaju lica sa intelektualnim teškoćama, odvija se život svojstven osobama sa ovom vrstom invaliditeta. Oni poput svih drugih ljudi imaju emocije, način kako ih ispoljavaju, zbližavaju se, druže, vole ili ne, ljute, raduju se, tuguju…Takođe, ostvaruju stalne kontakte i sa meštanima ovih sela.
“Ovde se dešava život, tako i oni biraju međusobno društvo, imaju svoje ekipe, vole se ili ne vole. Ima i ljubavi, a imamo i nekoliko dugogodišnjih parova. To je iznad zabavljanja, neka vrsta partnerstva. I oni imaju ljubavne i seksualne potrebe, to je njihovo ljudsko pravo i niko ih ne sputava u tome”.
Ovako priču o životu koji se odvija iza kapije Doma za decu i lica ometena u razvoju “Dr Nikola Šumenković” iz Stamnice, započinje Ana Tomašević, direktorka te ustanove.
Slična priča dolazi i iz Velikog Popovca, iz Ustanove za odrasle i starije ,,Gvozden Jovančićević“.
“Kao i svaka velika porodica, familija, komšiluk, oni su upućeni jedni na druge. Ima i lepih i ružnih situacija, zaljubljivanja, trenutaka nesporazuma, čarki, sukoba… Mnogo je ljudi na jednom mestu, zna se ko šta može da uradi, u zavisnosti od stepena invaliditeta. Kolege ih usmeravaju, ali i u svakoj kući dolazi do sukoba mišljenja pa i nesporazuma”, kaže Dejan Marković, direktor ustanove u Velikom Popovcu.
Dejan Marković
Simpatije i antipatije su i iza ovih zidova potpuno prirodna stvar, kao i sve što nose te emocije, dobre ili loše.
“Imajući u vidu njihovu strukturu dolazi do benignih konflikata. Ja postavljam pitanje šta bi bilo kada bi okupili tzv. zdravorazumske ljude na ovako malom prostoru, šta bi sve tu bilo. Što se ponašanja tiče oni su izvanredni. Neformalna organizacija je jako bitna, oni sami nađu svoje društvo”, objašnjava Miloš Antić, specijalni pedagog u ustanovi “Gvozden Jovančićević”.
Ljubav ovde nije retka pojava. Prepušteni jedni drugima, neretko se spoje i vežu. To kod mnogih potraje, parovi žive maltene kao u braku. Ustanove ne staju na put njihovim vezama, niti im zabranjuju da žive u zajedničkim sobama. Takvih slučajeva ima i u Stamnici i u Popovcu. Ipak, kako su zaduženi da brinu o njima, nadležni su tu da vode računa baš o svim njihovim potrebama, pa i seksualnim.
“Edukujemo ih i informišemo da imaju bezbedne odnose, i što se tiče eventualnih bolesti i trudnoća. Redovno idu kod ginekologa, koriste adekvatnu zaštitu u sklopu terapije, o čemu zaposleni strogo vode računa, a njih učimo da imaju sa nama otvoren odnos i komunikaciju kako bismo na vreme predupredili neželjene posledice”, objašnjava direktorka doma iz Stamnice.
Ana Tomašević
Da ih ustanove prihvataju baš takve kakvi jesu, govori i činjenica da je odnos zaposlenih, identičan i prema osobama koje imaju slonosti ka istom polu. Tome uče i ostale korisnike.
“Imamo slučaj korisnika koji je u prethodnoj ustanovi bio stalno pod pritiskom zato što je imao sklonost ka istom polu. Mi smo i ranije imali takvih korisnika i apsolutno ih prihvatamo, bez razlike”, tvrdi Miloš Antić.
Obe ove ustanove nalaze se u selima, a jedna od prvih pomisli često je kod mnogih zasnovana na predrasudama. Primera radi, nije mali broj ljudi koji odmah pomisli da meštani zaziru od ovih lica, da ih se klone i izbegavaju komunikaciju. Međutim, kako su ove ustanove decenijama u Stamnici i Velikom Popovcu,godine učine svoje i generacije i generacije meštana sažive se sa komšijama iz ovih domova. Većini dobronamernih ljudi ne smetaju njihove dijagnoze, private ih takve kakvi jesu. Interesovala nas je uključenost korisnika u lokalne zajednice, kontakti sa meštanima, postoji li diskriminacija i zloupotreba osoba sa intelektualnim teškoćama.
Dejan Marković, direktor ustanove u Velikom Popovcu, čak smatra da je prednost korisnika što su smešteni u selu.
“Veliki broj zaposlenih u ustanovi su meštani Velikog Popovca, tu žive, a u ustanovi rade. Ovo je ustanova otvorenog tipa, mnogi korisnici uz blagu kontrolu zaposlenih odlaze do prodavnice, prošetaju do sela. Oni poznaju meštane i obratno. Neki su tu i po 40 godina, i miljenici su porodica koje tu žive. Naravno da postoje i negativni primeri, pogrdna imena i etikete. Neki korisnici uz nadzor i dozvolu odu kod porodica, pomognu, budu nagrađeni, pa verovatno ima i ljudi koji to zloupotrebe. Međutim, ako se to desi, stručni tim će odlučiti da korisnik više ne ide tamo, oni to i sami shvataju”, objašnjava Marković i navodi primer da neki korisnici prvi put slučajno napuste ustanovu, ne znaju gde su krenuli, pa ih čak i meštani okolnih sela pronađu i vrate u ustanovu.
Takođe, kaže on, imaju i čuvene “ pobegulje” koje napuste ustanovu, stopiraju i za nekoliko sati stignu, recimo, do Novog Pazara. Na sreću, sve se uglavnom dobro završi.
Ima i radno angažovanih van ove ustanove, a po rečima pedagoga Miloša Antića, meštani dobro znaju ko je kakav korisnik.
“Trenutno imamo četiri korisnika koji su skoro svaki dan radno angažovani, a toliko su se svideli ljudima u Petrovcu na Mlavi, da svaki dan idu u grad. Tamo ih angažuju na jednostavnijim poslovima, ali to im znači za socijalizaciju. Jedna korisnica je na primer skoro svaki dan angažovana u kozmetičkom salonu u Petrovcu”, priča Antić, na šta direktor Marković dodaje da imaju i frizerku u ustanovi, ali da njihova korisnica želi za sebe bolje, da bude u gradu, u pravom salonu, u čemu je podržavaju. Imaju, kaže, i korisnike koji pomažu u gvožđari, restoranima u Petrovcu na Mlavi. Obezbeđuju im i prevoz, uz adekvatnu kontrolu.
Za razliku od Velikog Popovca ustanova u Stamnici ima manje lica koja su sposobna da napuštaju dom i samostalno odlaze u selo, jer su ovde pretežno smešteni oni sa težim oblikom intelektualnih poteškoća. Po rečima direktorke Ane Tomašević, oko 50 korisnika komunicira sa meštanima.
“Dobro ih prihvataju, uglavnom. Često gledaju utakmice lokalnog fudbalskog kluba i svi ih znaju u selu, idu i do prodavnice… Ne zloupotrebljavaju ih, ne mogu da ih iskoriste jer nisu sposobni za rad. Neki organizovano idu i u grad, popiju piće, nikada se nije desila neka neprijatnost, uglavnom su svi ljubazni prema njima”, kaže direktorka iz Stamnice.
Institucionalizacija lica sa intelektualnim teškoćama je nužnost, ali se i u takvim okolnostima odvija život. Važno je da razumemo da se među zidovima ovih ustanova nalaze ljudi.To je prvi korak da ih bolje razumemo i izbegnemo rizik diskriminacije. Jer se ona leči jedino znanjem.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta„ Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
