Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
U Braničevskom okrugu postoje dve ustanove za smeštaj osoba sa intelektualnim poteškoćama iz cele Srbije, i obe se nalaze na teritoriji opštine Petrovac na Mlavi. Reč je o Ustanovi za odrasle i starije ,,Gvozden Jovančićević“ u Velikom Popovcu i Domu za decu i lica ometena u razvoju “Dr Nikola Šumenković” iz Stamnice. Posetili smo obe i u ovom tekstu ćemo vas bolje upoznati sa njihovim radom.
Glavna delatnost ovih ustanova je da pružaju negu, smeštaj, stručno zbrinjavanje, zdravstvenu zaštitu, radno angažovanje i osposobljavanje korisnika različite životne dobi koji imaju različite stepene intelektualnih poteškoća.
Ustanova u Velikom Popovcu osnovana je 1956. godine. Već 67 godina ovde se prihvataju korisnici sa lakim i umerenim intelektualnim invaliditetom, ali je po poslednjoj Uredbi o mreži ustanova socijalne zaštite, ova ustanova zvanično za odrasle osobe sa umerenim i težim intelektualnim teškoćama. I upravo je tako u praksi – ovde ima korinsika sa različitim stepenom mentalnih, odnosno intelektualnih problema. Trenutno ih je 260 i o njima brine 86 zaposlenih, a kapacitet je 280 osoba. Mada, po rečima zaposlenih, taj broj je često promenljiv, čak i na nedeljnom nivou, jer nažalost neretko dolazi do smrtnih ishoda, ali i do novih prijema. Korisnici su odrasla punoletna lica oba pola. Najmlađi trenutno ima 20 godina, a najstariji 76.
Njihov život unutar ustanove organizovan je kroz rad nekoliko službi: vaspitno – obrazovna, služba radne terapije, socijalnog rada, zdravstveno-negovateljska služba…
“Služba socijalnog rada bavi se korespodencijom sa roditeljima, centrima za socijalni rad, regulisanjem ličnih dokumenata, džeparaca, praćanjem ponašanja. Službu vaspitno-obrazovnog rada sačinjavaju uglavnom defektolozi koji prate njihovo ponašanje, rade na osamostaljivanju, uključivanju u zajednicu…”, objašnjava Miloš Antić, specijalni pedagog.
Sličan je i posao radnih terapeuta koji procenjuju mogućnosti korisnika na prijemu i zajedno sa još nekim službama određuju radno angažovanje kao vid terapije.
“Zdravstveno-negovateljska služba obuhvata medicinske sestre, negovateljice, spremačice, kuvarice, radnice u vešeraju. Mi vršimo stalni nadzor nad korisnicima. Negovateljice su tu za njih 24 sata, ima ih 25 trenutno i njihov posao je možda i najteži. Medicinskih sestra imamo 13, one prate zdravstveno stanje, dele terapije”, kaže Aleksandra Stević, medicinska sestra.
Biljana Vulićević Pavlović, Dejan Marković, Miloš Antić i Aleksandra Stević (s leva na desno)
Ona dodaje da je vrlo važna karika i vešeraj, kao i kuhinja u kojoj se proizvede više od hiljadu obroka dnevno,a značajno je istaći da su pojedini korisnici angažovani na poslovima serviranja, pranja sudova.
U ovoj ustanovi svaki korisnik ima slobodu da ode do berbernice, frizera, da prošeta selom, ode do prodavnice jer imaju svoj džeparac. Takođe, na raspolaganju im je i neograničeni internet.
Po rečima radnog terapeuta Biljane Vulićević Pavlović, organizuju se i manifestacije. Prošle godine u maju u Petrovcu na Mlavi izložili su svoje rukotvorine u sklopu programa “,,Osmeh jedan sreće vredan”, dok je u oktobru bila likovna kolonija na jezeru Zaova. Učestvovali su i na manifestaciji u Novom Bečeju ,,Naša trpeza”, gde su razmenjivali kulinarska umeća.
“Najveći motiv angažovanja korisnika je predstavljanje u lokalnoj zajednici, da sugrađani vide da su oni sposobni, kreativni i šta sve mogu da urade”, kaže Vulićević Pavlović.
Po rečima specijalnog pedagoga Miloša Antića, i u samoj ustanovi uslovi su poboljšani.
“Totalno smo izbacili zastarele učionice, sada su to dnevne sobe sa garniturama, tv uređajima. Pojedine prostorije su lepše nego u nečijoj kući, a nekada su sedeli na klupama koje nisu imale naslon”, navodi on.
To sve ne bi moglo bez podrške resornog ministarstva, koje je, kaže direktor Dejan Marković, njihov temelj i krov. Ali, pomaže koliko može i opština Petrovac na Mlavi.
“Preko lokalne samouprave koja je aplicirala renovirali smo stari paviljon sa 96 miliona dinara. Zgrada je bila stara i imala brojne probleme. Ta sredstva sami ne bismo mogli da pronađemo. Takođe, preko njih smo dobili i neku medicinsku opremu, vozila…”, navodi Marković.
Novi nameštaj
Dom za decu i lica ometena u razvoju “ Dr Nikola Šumenković” iz Stamnice, iako mu u nazivu stoji da je namenjen deci, danas zapravo tamo ima najmanje dece. Razlog leži u tome što korisnici ovde ostare. Više od polovine njih koji su trenutno tamo, u Stamnicu su stigli kao deca ali su ih životne okolnosti primorale da tu i ostanu,a najveći broj tu i okonča svoj život.
Dom je otvoren 1964. godine. Zatvaranjem rudnika uglja u Stamnici ostali su slobodni rudarski stanovi koji su pretvoreni u paviljone za smeštaj korisnika. U početku kapacitet je bio do pedeset korisnika, a vremenom se javila potreba za proširenjem pa ih danas tamo ima više od 300. U međuvremenu je u više navrata proširen i prostor za smeštaj korisnika i za brojne službe koje ovde postoje. I u stamničkom domu aktivne su: zdravstvena, zatim služba za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, služba socijalnog rada… U sklopu ustanove imaju i ambulantu, apoteku, sobu za posete…
Dom u Stamnici
Njihov najmlađi korisnik danas ima 10 a najstariji 88 godina. Na smeštaju je 225 odraslih osoba starosti od 26 do 65 godina, a nešto više od 20 korisnika ima preko 65 godina, pokazuje trenutna evidencija. Nažalost, ovde je najviše onih koji su disfunkcionalni, polupokretni ili potpuno nepokretni. Oko polovina korisnika ne kontroliše sopstvene potrebe.
“Oko 87 je njih koji su u nekom obliku onemogućeni da se kreću, imaju probleme sa pokretljivošću, a deo njih spada u ležeće korisnike kojima smo prilagodili smeštaj. Onaj ko nije upućen i nije se susretao sa tim poremećajima nije ni svestan kakvih sve telesnih invaliditeta ima. Primera radi imamo slučaj hermafroditizma. Imamo korisnike koji od rođenja ne mogu ni da sede. Do skoro je bio čovek koji je 57 godina ležao u domu, on je ceo nečiji život proveo u ležećem položaju, bez mogućnosti da pokreće ekstremitete. Došao je sa sedam godina kao nepokretno dete a preminuo je nedavno. Sve vreme je bio svestan svog stanja, oni to private, nauče da žive sa svojim invaliditetom mnogo više nego bilo ko od nas”, priča Ana Tomašević, direktorka ustanove u Stamnici.
O korisnicima u ovom domu brine 186 zaposlenih, ali i to nije dovoljno. Najviše je negovatelja, to su pretežno ljudi iz ovog kraja. Imaju i medicinsko osoblje – sestre, fizioterapeuta, lekara, spremačice, kuvare, servirke, ložače, vozača, portire, a tu su i druge prateće službe.
“Nikome od radnika nije lako ovde, ali negovateljicama je najteže, jer su tu na prvoj liniji i najviše vremena provode sa njima. To je toliko težak posao i moraju imati želudac. Ili čovek može ili ne može to da radi. Do sada sam se u radu sretala sa kolegama koji su bili uspešni na studijama i onda dođu u ustanovu socijalne zaštite, vide šta je to i ne mogu da izdrže. Bilo je raznih slučajeva i stresova”, objašnjava Tomašević.
Ana Tomašević
Kako kaže, život u ovoj ustanovi je jedna velika organizacija.Zaposleni i pored godina rada ovde, ne mogu da budu imuni na teške sudbine korisnika.
“Mi smo svedoci patnje, jer ne znaju da kažu ni šta ih boli. Kad gledate to da nekome nije dobro, a da ne može ni da vam kaže, nije lako. Negujete ih celog životnog veka, pa kad neko premine to je stres. Svedoci smo čitavih života, pa je emotivno vezivanje između zaposlenih i korisnika neminovno. Oni ovde žive, raduju se. Svi smo mi njima majke, tetke, sestre”, priča direktorka Tomašević.
Dodatno je potresno što oni koji nemaju porodice, a takvih nije malo, nakon smrti postaju briga centara za socijalni rad koji odlučuju gde će biti sahranjeni.
Za života, međutim, radi se na stvaranju što boljih uslova za korisnike. Resorno ministarstvo i ovu ustanovu pomaže da bi funkcionisala, ali i kada su u pitanju investicije. Imaju i donacije od privatnih preduzeća, a i lokalna samouprava u Petrovcu im izlazi u susret u skladu sa mogućnostima.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta„ Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
