Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Osnovnu školu Kralj Aleksandar I, pohađaju dva potencijalna genija Vidak Gligorijević i Vukašin Radovanović, koji pritom idu u isto odeljenje i žive u istoj ulici. Roditelji, nastavnici i komšije su već ponosni i nestrpljivi u velikim očekivanjima.
Obojica su odlični u svemu čega se prihvate. Najviše vole matematiku i fiziku. Druže se svakog dana i van škole. Redovno igraju istu video igru i najbolji su drugovi.
Spremni su vredno da uče i rade kako bi ostvarili svoje ciljeve, a to je u ovom trenutku Matematička gimnazija u Beogradu.
Vidak ne može da se seti, niti izbroji sve medalje koje je osvojio
„Najviše volim matematiku, od prvog razreda se bavim matematikom i od tada osvajam nagrade, ali me interesuje i programiranje. Kada porastem, želim da postanem programer, da pišem kodove i da pravim igrice, jer je veći izbor“, zna šta želi četrnaestogodišnji Vidak.
Najviše ga interesuju onlajn igrice, što smatra prilično teškim u ovom trenutku. Međutim, to ga nije sprečilo da već osmisli jednu.
„Volim igrice sa nivoima, kada neki čovečuljak, kocka ili bilo koji subjekt skače i prelazi platforme. Sad sam osmislio dizajn za igricu gde subjekat mora da preskače prepreke, dok se bodlje pojavljuju i nestaju. Onda može da se učini da skače u prazno, ali naleti na bodlje i umre, što ga vraća na početak. Još uvek je u glavi“, razvija Vidak svoj projekat.
Vukašin je poželeo da bude naučnik i pre osnovne škole, ali trenutno je, kako kaže, rastrzan širokim spektrom mogućnosti i interesovanja, jer ga podjednako interesuju i društvene nauke.
Kada je vreme za učenje, Vukašin se posvećuje tome svakodnevno i intenzivno
„Ne znam da li ću postati naučnik, biti bogat ili vlasnik kompanije. Ja samo želim kad porastem, da imam normalan i srećan život. Nisam previše ambiciozan, a nisam preterano ni razmišljao. Možda bih voleo da budem nastavnik. Svakako očekujem od sebe da uradim nešto u životu, da ne budem niko i ništa. Negde između vidim sebe, ali još nisam najsigurniji tačno gde“, razmišlja Vukašin, uveren da, koju god karijeru bude odabrao, imaće veze sa fizikom i matematikom.
Njihove nesvakidašnje mogućnosti vrlo rano su prepoznale porodice.
Majke su im najveća podrška i saveznici, ali velika očekivanja, čak i talentovanoj deci mogu da budu opterećenje.
„U početku nije bilo teško. Bilo je jako zanimljivo, ali sada postaje sve teže i izazovnije. Sviđa mi se, ali sada se takmičim iz više predmeta. I ja sada ne mogu da odlučim na koja da idem, a koja da propustim, jer ne želim nikoga da razočaram. Zato biram da odem na takmičenja iz predmeta koji su mi najdraži“, racionalano donosi odluke Vidak.
Vidak je od škole dobio i školicu „BrainOBrain“, gde je u poslednje tri godine završio 10 nivoa
„Kad ti svi govore uspećeš, ti si najbolji, pametan, ti ćeš to moći, tebi će to ići lagano, to stvara pritisak. Ako ne uspeš, on će se razočarati u tebe. Moja mama, pa i ja bih bio možda malo razočaran što nisam uspeo da postignem zacrtano. Nekad mi smeta taj pritisak, a nekad mi je vetar u leđa, jer ako drugi ljudi misle da nešto mogu, možda je to i istina“, iskren je Vukašin i svestan da je više dobrih strana dodaje: „Moja mama očekuje od mene da uvek iskoristim sav svoj talenat, da ga ne protraćim.“
Obojica su svesni da svoje težnje mogu ostvariti samo učenjem i disciplinom i tome su maksimalno posvećeni. Do sada su osvojili toliko nagrada i učestvovali na toliko takmičenja, da ne mogu sve ni da pobroje, a nekih ni da se sete.
Pripreme za takmičenja Vidak počinje već sa startom nove školske godine. Radi zadatke sa prethodnih takmičenja. Kako kaže, obično bude teško na početku, ali kada uđe u ritam, sve postane lakše.
Najteže je da se odluči iz kojih predmeta da se takmiči. Zato se u šestom razredu takmičio iz pet predmeta i dva dodatna matematička takmičenja: Kengur i Misliša.
Na državnim takmičenjima osvojio je drugo mesto iz matematike, drugo iz fizike i treće iz informatike. Na međunarodnom matematičkom takmičenju „Kengur bez granica“ te godine bio je prvi, a na Nacionalnom matematičkom takmičenju „Misliša“ Matematičkog društva „Arhimedes“ treći.
Vidak je prvak Međunarodnog takmičenja Kengur bez granica
U sedmom razredu takmičenja je omela korona, ali je i u tim okolnostima uspeo da osvoji drugo mesto na državnom iz matematike.
I Vukašinov najveći problem je da se odluči u kojim predmetima da se takmiči. Na takmičenja iz matematike odlazi još od drugog razreda, a vremenom su se njegova interesovanja proširila i na društvene nauke, pa mu je istorija postala posebno draga.
Kako kaže, želi da ima petice iz svih predmeta i da ide na takmičenja iz svih predmeta koji mu se sviđaju, ali nema vremena da se pripremi za deset takmičenja godišnje.
Smatra da bi tada presudio kvantitet, a ne kvalitet i njegova dostignuća bi bila slabija. Zato se fokusirao samo na matematiku i fiziku, kako bi upisao Matematičku gimnaziju.
Vukašin želi da upiše Matematičku gimnaziju, jer je siguran da će njegovo buduće zanimanje biti vezano za matematiku ili fiziku
„Dogovor između mene i moje mame je da učim oko dva sata dnevno matematiku i sat vremena fiziku. Velika je olakšica što idemo svakog drugog dana u školu, jer treba da učim četiri sata, tako da mi ostaje dosta slobodnog vremena“, skromno gleda na „radno vreme“ Vukašin u odnosu na svoje vršnjake.
Velika olakšica je i što nema naloge na društvenim mrežama, pa slobodno vreme troši samo na igrice i fudbal.
Vukašin u slobodno vreme igra igrice i fudbal i nema nalog ni na jednoj društvenoj mreži
Ljubav prema brojevima
Da bi bio odličan u matematici, moraš da je poštuješ, voliš i uviđaš njen značaj na svakodnevnom nivou.
Vidak smatra da matematika čak nije deo svakodnevice, već da je naša svakodnevica samo deo matematike.
Za njega je rešenje zadatka dovoljna inspiracija.
„Matematika je za mene velika igra sa brojevima. Jako je zanimljiva i izazovna. Ponekad je teška, ali sve je to velika zagonetka u kojoj moramo da nađemo rešenje. Izazov je uvek da nađeš rešenje. Želim da otkrijem šta je na drugom kraju. Uvek želim da saznam odgovor na pitanje koje mi je postavljeno ili koje sam ja postavio“, objašnjava Vidak i dodaje da najveću inspiraciju ima kada sam sebi postavi zadatak, jer oni iz školskog gradiva postanu prelaki.
Sa druge strane, Vukašin je postao pasionirani matematičar tako što je zavoleo pripreme i takmičenja.
„Kad sam imao četiri ili pet godina, mama mi je kupovala neke male zbirke za decu. To sam oduvek voleo. I kad sam krenuo u školu, počeo sam da idem na takmičenja iz matematike. Učiteljica me je preporučivala. To mi se svidelo. Ostvarivao sam rezultate i vremenom mi je prešlo u naviku da vežbam i spremam se. Ostaju mi lepa sećanja na takmičenja, jer kada nešto zavoliš uvek ti bude lepo“.
Dok je živeo u Beogradu, uglavnom je bio jedini u odeljenju koji je išao na takmičenja, i zato mu je bilo drago kada se u šestom razredu doselio u Požarevac, pa sada ide sa Vidakom. Kako kaže, u društvu je lepše.
To što su dva mala genijalca u istom odeljenju ima svoje pozitivne i negativne strane, slažu se obojica.
„Podstiče nas da učimo više. Da budem iskren, ja se ne snalazim baš najbolje u društvu, evo kao i ovaj razgovor, tako da posmatram šta god on radi, to ja pokušavam da oponašam. Ako on počne da radi nešto negativno, onda ću početi i ja“, iskren je Vidak, a ima i primer:
„Svoju omiljenu video igricu „League of Legends“ počeo sam da igram kada je on došao u školu. On je u društvu počeo da priča samo o toj igrici i zato sam se zainteresovao. To je dovelo do toga da iako sam išao na takmičenja i ove godine, nisam se toliko spremao kao ranije, jer sam mnogo igrao tu igricu, tako da je to negativno uticalo na mene i ostvarenje mojih ciljeva“
Vukašin kaže da kad su sami čak i ne pričaju o matematici i takmičenjima.
„Vrlo malo, nedelju dana pre takmičenja, ako ima nekih nejasnih zadataka. Ovako se družimo najnormalnije. Nema nekog riivaliteta da se uvek takmičimo ko je bolji. Zato što je u nečemu on bolji, a u nečemu ja. On je možda malo bolji u matematici i fizici, dok sam ja više svestran, mene zanima više stvari“, objašnjava on.
Vukašin i Vidak imaju i zajednički cilj, da upišu Matematičku gimnaziju u Beogradu. Dok je Vidak prilično samouveren po tom pitanju, Vukašin sebe priprema na bilo koji ishod.
„Tome se nadam. Mislim da ću dosta da radim da bih se pripremio. Ali sigurno imam bolje predispozicije od drugih. Ne želim da budem uobražen, da se hvalisam. Moraću da se spremam dosta, ali mnogo manje nego što će drugima trebati. Veće je pitanje da li će moji da me puste, jer sam malo neodgovoran kada su u pitanju kućne obaveze“, priča nam Vidak uz osmeh.
Vukašin sa svojom sestrom Mašom
„Možda nemam toliko veliki nivo samopouzdanja. Ja želim da upišem Matematičku gimnaziju u Beogradu, što je vrlo teško. Za to sam spreman da učim svakog dana po par sati. Ali neću biti previše razočaran u sebe ako ne budem upisao, jer znam da ako sam dao sve od sebe, a nisam ništa postigao, onda nije više do mene. Svakako vredi pokušati. Optimističan sam. Pa i ako ne upišem, biću s porodicom i biću srećniji možda, tu su mi drugari. Ako se vratim u Beograd da živim, steći ću veće znanje, pa ću imati više opcija za dalje školovanje“ razmatra svoje mogućnosti Vukašin, kao da je već odrastao.
Vidak je svake godine među najnagrađivanijim dobitnicima nagrade grada Požarevca
Ono što je sigurno u ovom trenutku i oko čega se svi u školi slažu, jeste da grad Požarevac za njih dvojicu treba da promeni sistem nagrađivanja nadarenih učenika koji osvajaju prva mesta na republičkim takmičenjima. Sada se dodeljuje jedna nagrada godišnje, a oni nekada osvoje po pet i više.
Ovaj tekst deo je serijala „Sistem vrednosti“ koji podržava kompanija „Market parket“ iz Požarevca.
