“Ja sam čisto vlaškog porekla, vere pravoslavne, tradicionalista. Identitet jednog naroda je, zapravo, njegovo poreklo, vera, kultura i tradicija. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da mi je poreklo po pradedi i prababi više od dvesta godina locirano baš u selu Bukovska, dakle vlaško, i da mi je maternji jezik vlaški. Svoje prve reči na srpskom izgovorio sam i naučio tek polaskom u osnovnu školu. Ja sam prva generacija u svojoj familiji koja je napustila ognjište i krenula u svet. Bez obzira na to, veoma sam ponosan što dolazim iz zemlje kao što je Srbija koja drži do pravoslavlja i poštuje mnoge nacionalne manjine, njihovu kulturu, običaje i tradiciju. Verovatno zbog odrastanja u vreme socijalizma nisam pobožan, crkvu ne posećujem redovno, ali je veoma cenim i poštujem sve vernike. Međutim, odvajam našu staru tradiciju i običaje od pravoslavne vere iako se oni baziraju i potiču baš od te vere, tj. od pravoslavlja”, kaže Vladiša Buzejić.

“U mojoj porodici slavimo slavu tri puta godišnje, po našim vlaškim običajima pravimo pomene mrtvima daće/pomane, podrazumeva se da slavimo Uskrs, Božić i druge  svetkovine crkvene i verske tokom čitave godine. Naša mnogobrojna udruženja po Italiji slave svoje slave i tom prilikom se posećuje crkva koja postoji u Vićenci i poziva sveštenik na bogosluženje i čitanje molitve. Mogu da primetim da ima mnogo vernika među Vlasima-Srbima, odnosno našim ljudima u rasejanju.”

“Vlasi se pominju još iz vremena Rimljana koji su osvajajući naše prostore zapisali da su naišli na starosedeoce, narod koji priča sličnim jezikom, dobroćudne ali i jako ratoborne. Jezik nam je sličan rumunskom, ali ne i istovetan. Pominju nas i Albanci iz severnog dela. Ima nas svuda na Balkanu, a srpska istorija kaže da su mnogi poznati Srbi vlaškog porekla, kao npr. J. Jovanović Zmaj, N. Pašić, M. Pupin... A ja bih rekao da i sam car Lazar sa prezimenom Hrebeljanović ima vlaške krvi. Njegova zadužbina, manastir Gornjak, nalazi se u srcu Homolja. Postoje i prepisi originalnih osnivačkih povelja od 1. avgusta 1378. godine, u kojima piše da car Lazar daruje manastir Gornjak monahu Grigoriju. Razgovarao sam i sa kolegama s posla koji su poreklom iz Moldavije, a sa kojima se jako dobro sporazumevam jer govore jezikom koji je približan vlaškom. Od njih sam saznao da imaju iste ili slične običaje, tradiciju i veru kao i mi Vlasi. Na kraju svega i oni, kao i Rumuni, znaju za postojanje Vlaha kao naroda”, objašnjava Vladiša.

“Lično bih voleo na sledećem popisu stanovništva da se svi mi izjasnimo kao srpski državljani vlaškog porekla, da se toga ne stidimo jer nam običaje nisu ugasili ni Rimljani, ni Turci, pa ni Srbi. Biće Vlaha i dalje, živeće oni i njihova tradicija, njihovi običaji, živopisna nošnja, obeležavaće se pomane, slaviće se slave”.

“Preko medija znam da su pojedine škole u našem regionu uvele vlaški jezik i da postoje predlozi da bogosluženje bude na vlaškom jer je mnogo vernika izrazilo želju da se liturgija služi na maternjem jeziku. I ja se sa tim potpuno slažem, ”kaže on.

“Što se običaja tiče, još uvek se održavaju u mom selu i kući. Slave se slave, pomeni i sve svetkovine tokom godine. U mom selu pop obilazi domaćinstva i sveti vodicu na svetkovinama, a postoji jedan zanimljiv običaj kojim se mi Vlasi razlikujemo od Srba, to je dolazak prvog gosta na slavu koga imenujemo pop i koji tada zajedno sa domaćinom seče kolač. Tako se radi odvajkada i to je, mislim, prihvaćeno i od pravoslavne crkve. Na sahranu se sveštenik zove na opelo. Ono što iritira naš narod jeste naplaćivanje opela, traženje novca koji bi trebalo biti donacija i to kod naroda izaziva negodovanje i nepoverenje prema samoj crkvi”, objašnjava on.

“Aktivan u udruženju “Vidovdan” koje ima zadatak očuvanje tradicije, kulture, običaja i njihovo približavanje našim domaćinima Italijanima. Većina članova je iz našeg, homoljskog kraja, pa je zato folklor koji ja vodim, bogat vlaškim spletovima. Nema tog ozbiljnog kulturno-umetničkog društva u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji koji nema vlaške igre u svom programu. Pošto u provinciji Vićence ima puno srpskih udruženja i veliki broj Vlaha, mogao sam da primetim da dosta Srba i drugih nacionalnosti iz bivše Jugoslavije nije ni znalo za naše postojanje i naše običaje, pa su malo i skeptični, ja bih slobodno rekao i ljubomorni na nas. Ono što su o nama načuli jeste vlaška magija, što me razočarava. Iz mojih momačkih dana je, nažalost, uvek postojalo rivalstvo između Srba i Vlaha po selima u okolini, a davne 1986. godine kada smo gostovali u Beogradu na promociji “Homoljskih motiva”, stariji Beograđani, videći nas u nošnjama, nisu ni znali ko smo i odakle smo. Hoću da kažem da nam je oduvek bilo posvećeno malo pažnje i da smo jedno od najnerazvijenijih područja u Srbiji, sa malo industrije i velikim odlivom stanovništva svuda po Evropi i svetu. Pored svega toga naše generacije, bez obzira na to gde su, još uvek drže do svojih običaja pokušavajući da to prenesu na svoje potomke”,  smatra Vladiša.

“Pitanje rumunizacije me strašno zabrinjava i plaši i lično sam protiv toga. Nažalost, ima slučajeva da se među Vlasima rumunski popovi pozivaju na slavlja i krštenja. Verovatno je to i zbog neuređenog odnosa sa SPC, dnosno nepostojanja liturgije na vlaškom jeziku. Ja sam kristalno jasnog mišljenja da naša država i crkva moraju ozbiljno da se pozabave time, kao i da se ne naplaćuju usluge. Vera to ne nalaže, a donacija bi svakako uvek bilo. Ponavljam, mi nismo Rumuni, ne želimo da to postanemo, iako su pritisci od nekih pojedinaca sve intenzivniji, a na srpskoj državi i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tačnije u njihovom interesu jeste da odbrani naš identitet kao svoje bogatstvo. Da se malo prisetimo, kada su u pitanju ratovi kroz našu tužnu istoriju, od kosovskog boja do danas, Vlasi su branili srpske interese i srpsku državu kao svoje ognjište, rame uz rame sa ostalim rodoljubima i borcima. I ja sam autentični svedok svega toga kada me je otadžbina zvala devedesetih godina da je branim. Odazvao sam se ne razmišljajući ni o čemu drugom nego o odbrani rodne grude. A imao sam samo dvadeset jednu godinu”, kaže  Buzejić.