Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Gljive su svuda oko nas. Čuvaju nas i uređuju naš svet. Posebno vole vlažna šumovita mesta. A gde bi im onda bio bolji dom, nego u gustim šumama Homolja i Beljanice, posebno u hrastovim i bukovim.
Ljubitelji gljiva su do sada evidentirali više o 200 vrsta u ovom kraju. Iako bogata oblast gljivama, do pre 20 godina meštani ih nisu koristili. Plašili su se, jer ih nisu dovoljno poznavali.
Do pre 20 godina meštani opštine Žagubica nisu koristili pečurke
Gljiva ima daleko više nego što ih vidimo, a njihov značaj je mnogo veći nego što možemo da pretpostavimo, dok se granice lekovitih svojstava konstantno pomeraju i šire. Milka Adžić Dragović, administratorka Fejsbuk stranice „Koja je ovo gljiva?“, smatra da je njihova uloga od presudnog značaja za naš svet.
„U gljivama se zaista krije veliki potencijal i nije neskromno tvrditi da će gljive u budućnosti biti sve značajnije za lečenje, ali i važan izvor hrane. One pouzdano dižu imunitet i jačaju organizam, “ kaže ona.
Gljive uglavnom vole šumovita i vlažna područja
Gljive su veliki razlagači u prirodi, one pomažu da šuma ne bude zatrpana otpadom poput suvih grana. One sve to razgrađuju, kako bi šumski ekosistem mogao dalje da funkcioniše i opstane.
„Da nije gljiva ne bi bilo ni drveća. Dokazano je da te dve vrste žive u zajednici, odnosno simbiozi “, ističe Bojan Milošević, gljivar iz Krepoljina.
Gljive - verovanja i zablude
Gljive su u narodu uvek predstavljale mističnost, zato što ih nisu poznavali. Verovalo se da ako spremaš gljive i u tu sadržinu ubaciš srebrni novčić ili nešto srebrno, taj predmet će potamneti ako je ta pečurka otrovna. Smatralo se i da ako puževi jedu gljive - nisu otrovne. Međutim, sve ovo su zablude. Gljive treba dobro poznavati, pa ih tek onda sakupljati.
„Najviše volim da ih fotografišem, da otkrivam nove vrste. U šumi se lepo osećam prijatno mi je, a i pešačenje mi prija. Jednostavno ljubav prema prirodi“, objašnjava Bojan Milošević i dodaje da pečurke uglavnom koristi za ishranu, odnosno najčešće od njih pravi ručak sa prijateljima.
Zapravo, gljive uglavnom i ne vidimo, dok iz njih ne izraste pečurka. Možemo je smatrati „cvetom“ gljive. Uglavnom lep, neobičan i veselih boja. Po pečurkama se najlakše i raspoznaju gljive.
Niko još uvek ne može da potvrdi da će gljive spasiti svet, ali je sigurno da bez njih ne može da funkcioniše.
„Što se tiče budućnosti gljiva moram da kazem da su i one ugrožene prekomernom sečom šuma i uništavanjem njihovog staništa. Ako izumru gljive loše se piše i čoveku“, napominje Milošević.
Bojan Milošević nam je pokazao i neke od najzanimljivijih, najčešćih i najređih vrsta u zemlji i Homolju:
Coprinus desseminatus - raste na panjevima i trulom drveću. Lepa mala gljiva, ima važnu ulogu u prirodi jer razlaže drvo.
Coprinus desseminatus
Amanita phaloides – Zelena pupavka, smrtno otrovna, stručnjaci kažu da je 20 grama smrtonosna doza.
Amanita phaloides - Zelena pupavka
Amanta muscaria – Muhara, za nju možemo reći da je „najfotogeničnija“ gljiva. Iz iste je familije kao i Zelena pupavka, ali sa blažim otrovom.Ima haluciogeno dejstvo koje su u starim vremenima poznavali vračevi i šamani dalekih severnih naroda. Koristili su je, kaže, tako što su je davali irvasima da jedu , a onda su sakupljali urin od njih i to konzumirali u obredima i za vreme ratnih pohoda.
Amanita muscaria - Muhara
Omphalotus olearius – Zavodnica, ime je dobila jer na prvi pogled može da nas zavede i da pomislimo da beremo jestivu i vrlo cenjenu gljivu lisičarku, a kad shvatimo da nije u pitanju lisičarka, otrov je već počeo da deluje.
Omphalotus olearius - Zavodnica
Cantharellus cibarius – Lisičarka, gljiva odličnog kvaliteta i ukusa. Jestiva i poznata lokalnom stanovništvu.
Cantharellus cibarius - Lisičarka
Flammulia velutipes – Zimski plamičak, raste u zimskim mesecima i gotovo da je jedina gljiva koja tada može da se pronađe. Gljiva je uslovno jestiva, a to znači da je termički treba obraditi, pa tek onda konzumirati.
Flammulina velutipes - Zimski plamičak
Boletus areus - Crni vrganj, raste po hrastovim šumama, jestiva i svestrana gljiva.Narod u Homolju ove vrste gljiva nije poznavao dok nije počela komercijalna berba. Tako da su ih nekada, po pričama čobana, jele ovce.
Boletus areus - Crni vrganj
Boletus satanas – Ludara – Vražji vrganj. Ova gljiva sadrži psihoaktivne supstance. Ako neko pojede omaškom koji primerak, neće umreti, ali može da mu se učini kako se ruši kuća ili da ga zidovi zatrpavaju.
Boletus satanas - Ludara - Vražji vrganj
Macrolepiota procera – Sunčanica, kvalitetna jestiva gljiva. Ovaj prsten na dršci može da se konzumira i u svežem stanju, čim je uberemo.Rod lepiota je veliki i preporuka je da se sitniji primerci ne beru. Treba je brati tek kad prečnik šešira dostigne 15-20 metara. Jer u manjoj fazi postoje i smrtno otrovne.
Macrolepiota procera - Sunčanica
Miriostoma - retka gljiva, neobična za nepoznavaoce. Pripada familiji Geastruma.
Miriostoma je retka gljiva, ali je ima u Homolju
Ganoderma lucidum – Hrastova sjajnica – Vilina kašika. Kinezi je poznaju kao „reiši“. U njihovoj tradicionalnoj medicini se koristi kao lekovita gljiva. Kod nas se u poslednje vreme puno priča o ovoj gljivi, pa je počela i njena berba. Njena lekovitost podiže imunitet.
Ganoderma lucidum - Hrastova sjajnica - Vilina kašika
Leatiporus suphureus – Šumsko pile, uslovno jestiva gljiva. Raste na drveću i tu je dok potpuno ne razori stablo. Ovde u Homolju nije bila poznata sve dok nisu počele izložbe gljiva. To znači da izložbe imaju edukativan značaj, pre svega da se spreči trovanje gljivama.
Leatiporus suphureus - Šumsko pile
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Mitovi i legende Homolja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
