Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Za razliku od dece sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, o odraslim i starijim licima sa ovim invaliditetom se ređe piše i govori. Zato njihovi problemi prolaze „ispod radara“ i nisu dovoljno vidljivi. Projektom „Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“ pokušaćemo da javnosti predočimo više informacija o ovoj populaciji, za početak – da se upoznamo sa ovom vrstom invaliditeta.
U skladu sa inkluzijom i promenom svesti o položaju osoba s intelektualnim poteškoćama, od 2009. godine ovo stanje se više ne naziva mentalna retardacija već se tretira nekom vrstom intelektualnog invaliditeta, koji se manifestuje sniženom sposobnošću intelektualnih i mentalnih funkcija.
„Osobe sa intelektualnim teškoćama spadaju u osobe sa invaliditetom. Intelektualne teškoće su razvojni poremećaj – te osobe imaju problema prilikom sticanja novih znanja i veština. To su osobe koje imaju nizak količnik inteligencije i od ranog detinjstva, ranih faza, susreću se sa tim izazovima i problemima, na primer kada prisvajaju neke motoričke funkcije od samog početka – sedenje, hodanje, skakanje, gruba motorika, fina motorika. Susreću se sa problemima u komunikaciji, razvoj jezika i govora, imaju probleme sa samoposluživanjem i brigom o sebi. Njima je u manjoj ili većoj meri neophodna pomoć drugih lica“, objašnjava Miloš Antić, specijalni pedagog u Ustanovi za odrasle i starije ,,Gvozden Jovančićević“ u Velikom Popovcu kod Petrovca na Mlavi koja prihvata korisnike sa lakim i umerenim intelektualnim poteškoćama.
Kako i kada ovakve poteškoće nastaju, da li su genetske ili ne, teško je i stručnjacima da preciziraju i objasne.
„Teško je utvrditi uzrok precizno i jasno, ali uglavnom su biološke prirode, a javljaju se u prenatalnom periodu, pre rođenja samog deteta. Ipak, postoje slučajevi kada u toku života dođe do oštećenja mozga, neke fizičke povrede, genetske bolesti, cerebralne paralize, propadanja nervnih vlakana… U najvećoj meri je ipak genetika. Od 260 korisnika imamo samo nekoliko slučajeva kod kojih roditelji tvrde da su navodno u toku detinjstva dobili te probleme, a koliko je to validno, ne možemo tačno proceniti“, kaže Antić.
Miloš Antić
Ana Tomašević, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“ u Stamnici, takođe u opštini Petrovac na Mlavi, smatra da ima raznih slučajeva, ali da osobe sa mentalnim teškoćama uglavnom na svet dođu takve.
“Ne mora da bude genetska predispozicija, može da se desi u bilo kom trenutku trudnoće - cigarete, alkohol, ribanje kupatila sa hemikalijama u nezgodnom trenutku kada se formira određeni deo fetusa može da dovede do malformacije kod potpuno zdravih ljudi. Zatim povrede, stres tokom trudnoće, prevremeno rođenje, teški porođaji, gušenje pri porođaju, gubljenje kiseonika bebe…”, navodi Tomašević.
Životni vek osoba sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama je ograničeniji od životnog veka opšte populacije.
„Njihov životni vek je kraći, a to medicina može da objasni. Oštećenje mozga koje je izazvalo poteškoće ima neke veze sa tim, između ostalog. Mi smeštamo pretežno teže oblike mentalne ometenosti, koje prate česti epileptički napadi. Svaki napad dodatno iscrpi organizam. Takođe, javljaju se udružene bolesti, na nekom ranijem stadijumu, ranije imaju srčane probleme. Ipak, smeštajem u ustanovu njihov životni vek se povećava“, smatra Ana Tomašević koja je na čelu ustanove namenjene smeštaju teže i teško ometenih lica koja, iako u nazivu ima odrednicu „ deca“, danas na nezi ima pretežno odrasla i starija lica.
Ana Tomašević
Intelektualne teškoće mogu biti lake, umerene, teške, duboke. Osim što se odražavaju na govor, pažnju, pamćenje, socijalne veštine, emocionalni i motorički razvoj, stvaraju i određene prepreke u svakodnevnom životu (otežano uključivanje u društvo, nerazumevanje okoline, slabo zapošljavanje...). Zbog usporene motorike javljaju se smetnje u koordinaciji pokreta, pa nije redak slučaj da ove osobe ne mogu same da se oblače, održavaju higijenu, a mnogi se kreću otežano ili su čak polupokretni i nepokretni.
Kako se do ovakvog stanja dolazi?
„Intelektualne poteškoće utiču na motoriku. Ali, one uglavnom ne dovode same do nepokretnosti, već najčešće zajedno sa pridruženim stanjima i bolestima, u kimbinaciji“, objašnjava Ana Tomašević.
Mentalne teškoće nisu izlečive, mada kod pojedinih osoba uz adekvatan rad sa stručnjacima i dobru negu, može doći do određenog poboljšanja stanja. U Stamnici kao primer navode da imaju oko 30 lica koja su u tu ustanovu došla u ranom uzrastu, u kategoriji teže i teško mentalno nerazvijenih, a danas je stepen njihovih intelektualnih poteškoća smanjen.
„Oni su napredovali, učili da rade jednostavne poslove, imali razne aktivnosti kao što su korišćenje prevoza, raspolaganje sredstvima, briga o sebi. Bili su angažovani najpre na razvoju higijenskih navika, ishrani, tu je i briga o ličnom i zajedničkom prostoru. Kada dostignu određeni stupanj na tom razvoju, prelazimo dalje – uključivanje u razne radionice, osposobljavanje za jednostavnija zanimanja. Kada tu dostignu određeni maksimum idemo na sledeće poslove i tako su stigli do trećeg stepena podrške“, kaže direktorka Tomašević. Dodaje, međutim, da su imali i primer zdravog čoveka koji je bio poslovno sposoban, ali su izvesni psihički problemi doveli do razaranja nervnog sistema, pa je vremenom došlo do regresije u teže mentalne teškoće.
Lica sa intelektualnim problemima u specijalizovane ustanove najčešće dospevaju u mađem dobu, pa tamo dočekaju i starost, najčešće i smrt.
„Jedan od glavnih uzroka zašto su ovde je što su iscrpljene sve mogućnosti ili porodice ili šireg društvenog okruženja da mogu da budu u otvorenoj sredini. Većina naših korisnika ili nema porodicu kod koje bi se vratili ili su to disfunkcionalne porodice, roditelji koji imaju neke smetnje u razvoju, preminuli roditelji“, kaže Miloš Antić, specijalni pedagog u Velikom Popovcu.
Sa tim se slaže i Ana Tomašević, dodajući da ima i korisnika koji su rođeni iz incestnih veza, što je jedan od razloga postpunog odsustva komunikacije. Ali s druge strane, kako navodi, pojedinim porodicama koje se odluče da smeste dete u ustanovu, lakše je da ne dolaze više i da se distanciraju.
Iako statistika govori da je proteklih godina povećan broj odraslih i starijih sa ovim teškoćama koje se odražavaju na govor, pažnju, pamćenje, socijalne veštine, emocionalni i motorički razvoj, oni su gotovo nevidljivi za društvo. Ako svemu ovome dodamo teškoće koje donosi starost sama po sebi, njihov položaj je još teži. Uglavnom žive u ustanovama sistema, zaboravljeni i izolovani, skoro 80 odsto njih uopšte nema kontakte sa srodnicima.
Ipak, ima i drugačijih situacija, iako nisu česte.
„Veći deo korisnika nema porodice, ali ima i onih koji imaju porodice koje povremeno dolaze, zovu telefonom. Neki su redovni, neki povremeni.Manji je procenat korisnika koji odlaze u porodicu povremeno i za to je obavezna saglasnost centara za socijalni rad“, objašnjava Milena Maletić, socijalni radnik u ustanovi u Velikom Popovcu.
Zanimalo nas je da li se ipak neko trajno vrati u porodicu.
„Pre oko 15 godina imali smo slučaj da se korisnik vratio u biološku porodicu, dešavalo da dođu usvojitelji da uzmu korisnika. Jedna korisnica je otišla u biološku, dve u hraniteljsku porodicu. Jedna danas živi samostalno“, navodi Lolita Jovičić Simić, diplomirani terapeut, zaposlena u ustanovi u Velikom Popovcu.
Ipak, to su usamljeni slučajevi. U najvećem broju osobe sa mentalnim teškoćama svoj život skončaju u ustanovama, slažu se svi sagovornici.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta„ Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
