Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Ljiljana Tomić iz Smederevske palanke, nastavnica u tamošnjoj Osnovnoj školi „Olga Milošević“, učenicima osim znanja, prenosi i ljubav prema običajima i tradiciji. U slobodno vreme bavi se i brojnim kreativnim hobijima koji su joj, kako ističe, lek za smirenje od svakodnevice i užurbanog života.
Ljiljana se bavi izradom srpskih narodnih nošnji oko dve godine, a ljubav prema tom zanatu dobila je još od malena – trenirala je, što i danas čini, folklor u Kulturno-umetničkom društvu „Goša“ iz Smederevske Palanke. Međutim, o procesu i načinu izrade narodne nošnje najviše je naučila od majke i starije sestre.
„Ljubav i umeće se prenosilo sa kolena na koleno, a danas se sestra Zorka Novaković i ja zajedno bavimo izradom narodnih nošnji. Kao porodica smo prilično kreativni, te se verovatno zbog toga javila želja da se oprobamo i u ovome. Šijemo haljine, prsluke od crvenog pliša, vezemo, a obraćamo pažnju i na detalje, pletenice, sjajne niti... Naše nošnje nisu vezane konkretno za Šumadiju ili Smederevsku Palanku, već su više univerzalne“, kaže junakinja ove priče.
Sestra Zorka kao najveća pomoć i oslonac
Ljiljani je izrada narodnih nošnji hobi, a ne posao. Uprkos tome, sestre su uspele da prodaju nekoliko kamada, a njihova izrada, po rečima naše sagovornice, nije nimalo lak posao.
„Vreme potrebno za izradu jedne nošnje je oko 10 dana i to nije lak posao, pogotovo što mi sve radimo ručno. Za izradu je potrebno dosta truda, a u zavisnosti od količine materijala, cena jedne nošnje iznosi od 100 do 200 evra. Porudžbine prihvatam u zavisnosti od toga koliko imam slobodnog vremena, jer to je, ipak, hobi. Ne volim da obećavam nešto što ne mogu da ispunim, a ne možete ni da radite nešto na silu – to se vidi“, smatra ona.
Deo narodne nošnje
Ljubav prema narodnim nošnjama razvila se i u Kulturno-umetničkom društvu „Goša“ iz Smederevske Palanke, čiji je član od 1979. godine. Sa ovim društvom osvajala je mnogobrojne nagrade i nastupala u različitim krajevima tadašnje Jugoslavije i sadašnje Srbije, kao i u inostransrtvu.
„Uvek u meni postoji želja da igram folklor, zbog toga što volim muziku i igru. Čak i kada sam otišla na fakultet, stalno sam se vraćala i igrala kad god je to bilo potrebno“, priseća se ona.
Upravo ta ljubav dovela je do toga da i danas igra folklor u istom kulturno-umetničkom društvu, ali sada u veteranima.
Ljiljana u nošnji koju je izradila
Ljiljana je učestvovala i u formiranju folklorne sekcije u palanačkoj školi u kojoj radi i đacima poklonila 10 kompleta nošnji. Sekcija je oformljena u septembru prošle školske godine, rekreativnog je karaktera i trenutno je pohađa oko 20 učenika.
„Predstavljamo školu na prigodnim svečanostima i proslavama, a posebno mi je drago što su se javila i deca koja nikada nisu igrala folklor. Vežbamo posle časova, u zavisnosti od ostalih obaveza učenika, ali se uklapamo i usaglašavamo termine. Deci ova sekcija znači, jer se druže i upoznaju. Na primer, dve devojčice koje su došle na sekciju bile su tihe i povučene, ali su se kasnije otvorile i napredovale, zbog čega mi je posebno drago“, objašnjava Ljiljana.
Na sekcijama, po njenim rečima, nije samo folklor u fokusu, već i razgovor o tradiciji, običajima, starim i zaboravljenim zanatima, porodici i uče o pravim vrednostima – poštenju, drugarstvu i dobroti.
„Mi se svi ovde znamo, Smederevska Palanka je mala, pričamo o porodicama, dešavanjima, prošlim vremenima... Učenici sami, pogotovo ako su sa sela, pričaju o tradiciji i običajima i prenose znanja iz kuće“, dodaje naša sagovornica.
Ističe da je vrlo važno zainteresovati učenike na sekcijama poput ove i pružiti im mogućnost da se sami izraze i otkriju šta ih zanima.
„Poenta sekcije je da decu odvojimo od telefona i kompjutera. To radim i na časovima, pa im i kroz predmet koji predajem, tehniku i tehnologiju, pokazujem kako da šiju. I kroz preduzetništvo se trudimo da upoznamo decu sa svim zaboravljenim zanatima i radovima. Pola odeljenja ne zna da drži iglu i udene konac. Možda im niko nije pokazao, ali možda bi to zavoleli. To je do roditelja koji nemaju vremena, okoline i načina života. Roditelji se boje da njihovo dete ne postane zanatlija ili se povredi makazicama, iglom, čekićem, a okolina se često smeje.Borimo se da na to utičemo“, smatra Ljiljana.
Ona je sa sestrom imala i brojne druge hobije – izrađivale su slike od herbarijuma, ikebane od sušenog lišća i bilja, šile torbe...
„Nas dve stalno moramo nešto da radimo i to nam je lek i način smirivanja. Šta će nam lekovi za smirenje – samo uzmemo nešto da radimo i odagnamo misli i stres. To nam je spas“, zaključuje ova vredna Palančanka.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Palančanke u fokusu” koji sufinansira opština Smederevska Palanka po javnom konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2023. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
