Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Rodom iz Krepoljina, školovala se u Austriji i Italiji, a modni dizajn je završila u Milanu. Živela je u prestonici mode ali je ipak odlučila da se vrati u svoje rodno mesto i započne posao.
Milica Bainović je rođena 1990. godine u Krepoljinu, vlaškom selu u opštini Žagubica. Poput mnogih iz tog kraja još kao dete otišla je u Austriju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Kako kaže, oduvek je privlačila moda i samo je bilo pitanje kada će i gde nastaviti školovanje u tom pravcu. Tako je i bilo, modni dizajn studirala je u Milanu i to joj je bila odskočna daska za karijeru.
Prvi značajniji uspeh došao je 2013.godine kada je ušla u finale “Swiss Cross Textile Award” u Milanu, koji se organizuje u saradnji sa IED-om i švajcarskom ambasadom, gde je osvojila nagradu za tekstil. Očekivano je bilo da će ostati u Milanu, prestonici mode, međutim, neobičnim spletom okolnosti vratila se u svoje rodno mesto i onda rešila da ipak tu i ostane. Naime, pobedila je na tamičenju za mlade dizajnere, a nagrada je bila samostalna modna revija u Beogradu i zato se 2014. godine vratila u Srbiju, odnosno u Krepoljin.
“Dok sam pripremala reviju prepoznala sam potencijal u Homolju, upoznala sam žene u Krepoljinu koje su talentovane i vredne i tako smo se okupile, osnovale udruženje 2016. godine i krenule da pletemo. Cilj je bio da se uposle naše žene, da se na taj način doprinese lokalnoj zajednici, a da se proizvodi prodaju u inostranstvu jer je realno tamo bolje tržište. Kasnije sam registrovala preduzetničku radnju “Vunena hand made” sa sedištem u Krepoljinu, gde imamo i prostoriju u kojoj su izloženi naši radovi. Međutim, nemamo maloprodaju u Srbiji, naše glavno tržište je veleprodaja”, priča Bainović.
Deo kolekcije “Vunena hand made” (manekenka Barbara Tatalović)
Osnovna ideja “Vunene” je da sačuva običaje i tradiciju ručnog stvaranja odeće. Glavni posao je uslužno pletenje, koji se po Milicinim rečima pokazao i kao najsigurniji, pogotovo u vreme epidemije koronavirusa. Značajno je napomenuti da koriste isključivo prirodne materjale - vunu, moher, svilu i alpak. Na pitanje kako je došla na ideju da udruženje nazove “Vunena” ona objašnjava:
“Naziv “Vunena” je potekao od toga što sam primarno želela da koristim isključivo vunu iz Srbije, to mi je bila želja kada sam osnovala udruženje. Kasnije sam shvatila da ne mogu da koristim tu vunu i da dobijem predivo koje sam želela, jer mi nemamo tu tehnologiju za preradu vune. Kada sam iscrpela sve mogućnosti rešila sam da uvozim materijale, ali da zadržim ime “Vunena”.
Njena ideja o osnivanju udruženja naišla je, kako kaže, na pozitivne reakcije u lokalnoj zajednici, a što je najznačajnije, veliku podršku imala je od porodice. Okupila je oko sebe tim vrednih pletilja i od samog početka uspostavila dobru saradnju sa Turističkom organizacijom opštine Žagubica.
“Učestvovali smo na manifestaciji “Vrela Homolja” i na “Spasovdanskim susretima”, gde smo predstavljale naše modele. Ustaljena je praksa od prve godine da se predstavljamo u našem kraju, iako nam to nije bilo tržište, ali želimo da uzmemo učešće na lokalnim manifestacijama i da na taj način budemo deo bogate kulture i tradicije ovog kraja Srbije”, objašnjava naša sagovornica i dodaje da za te prilike izrađuju čarape sa vlaškim etno motivima, ali da je to više u promotivne svrhe.
Etno, a moderno (manekenka Barbara Tatalović)
Mlada modna dizajnerka inspiraciju za svoje kreacije pronalazi u prirodi i bogatoj kulturi i tradiciji vlaškog naroda. Oslanja se na tradiciju, osnovne principe i načela, ali stvara autentična dela. U središtu je žena, čija je uloga veoma značajna u vlaškoj zajednici.
“Vlašku kulturu više koristim kao princip, nego konkretno vlaške motive. Mene više fascinira žena u vlaškoj kulturi, kao stub matrijarhalne kulture. Vidim i stvaram jaku sliku žene i smatram da kroz modele ne moraju da se provlače etno motivi, već je dovoljno da iza njih stoje žene - ja i pletilje. Nastojim da to bude moderno, ali prefinjeno, da dočarava ženu koja zna šta želi, a kvalitet je na prvom mestu”, naglašava ona.
Značajno je napomenuti da je Milica Bainović 2017. godine učestvovala na konferenciji o ruralnom razvoju u Srbiji, s temom o osnaživanju nezaposlenih žena u seoskim predelima Srbije. Iste godine osvojila je nagradu na konkursu “Ideja za bolje sutra” Fondacije Ana i Vlade Divac, “Smart kolektiva” i „UniCredit bankе“, koji nagrađuju udruženja, odnosno socijalna preduzetništva sa idejama za budućnost. Takođe, pobednik je na takmičenju za dizajnere “Fashion Selection” u Beogradu koje se organizuje u saradnji sa jednom užičkom firmom.
O Milici Bainović pisali su domaći, ali i svetski mediji nakon izložbe u Milanu i Londonu. Nikada se nije stidela svog vlaškog porekla već je uvek isticala odakle potiče i trudila se da svoj zavičaj predstavi strancima na najbolji način.
Flajer za inostrano tržište
Na pitanje kako na njene kreacije reaguju u Srbiji, a kako u insotranstvu, kaže da razlike ima. Različiti modeli i materjali se traže kod nas.
“U Srbiji se više traži krzno što više ne koristim, bila sam rigorozna kada sam izbacila krzno, ali što se toga tiče nema kompromisa. Mislim da moji modeli bolje prolaze u inostranstvu jer sve radimo u skladu sa prirodom, koristimo isključivo prirodne materjale. Apsolutni trend u svetu su prirodni i reciklirani materijali, koji ovde još uvek nemaju velikog značaja, u Srbiji se više gleda estetika”, smatra Bainović.
Milica osmišljava modele i izrađuje šeme za pletenje po kojima rade pletilje. Broj pletilja je promenljiv u zavisnosti od sezone i kreće se uglavnom od 5 do 20. One mogu da ispletu sve ali su najviše fokusirane na džempere svih vrsta i oblika, jaknice i kape.
Fokus na pletenju gornjih delova garderobe (manekenka Barbara Tatalović)
Najmlađa pletilja po godinama, ali najstarija po stažu, Sanela Andonov, koja živi u Krepoljinu, radi sa Milicom od samog početka i za nju ima samo reči hvale. Upoznale su se pre nego što je osnovala Udruženje “Vunena“ i radi s njom od početka. Za razliku od većine meštana Krepoljina, Sanela je od samog početka verovala u njene poslovne ideje.
“Meštanima je bilo čudno što se vratila iz inostranstva da pokrene posao u Krepoljinu, nisu verovali da tako nešto može da uspe u ovoj sredini. Svi su smatrali da je bolja opcija da to radi u inostranstvu, ali Milica je volela da se vrati u svoje rodno mesto i da tu pokrene posao i pokazala je da kada si uporan i kada znaš šta želiš možeš da uspeš. Ja sam oduvek verovala u njene ideje”, priseća se Sanela.
Pletilja Sanela Antonov
Pletilje od Milice dobijaju modele i šeme po kojima pletu, a po Sanelim rečima, kolika će im biti plata zavisi od učinka. Ima pletilja, poput Sanele, koje se samo time bave i više se angažuju, a ovim poslom se bave kao dopunskom delatnošću i žene koje imaju drugi posao, što je takođe veoma značajno jer mogućnost da se dodatno zaradi svakome dobro dođe.
Na pitanje kakva je naša sagovornica kao poslodavac i kako izgleda rad sa njom Sanela kaže:
„Raditi s njom je prijatno, opušteno, nije kao na drugim poslovima, nema tenzije, radite a imate osećaj kao kada odete kod drugarice na kafu. Ona je i privatno i poslovno ista, nema neke razlike. Toleriše greške i hoće da pomogne kada je neko nov, ko ne zna od nje može mnogo da nauči. Ona voli novine, voli da istražije i uvek voli da čuje ideje i predloge nas pletilja.”
Sanela kaže da im je cilj da pokrenu mlade, da ih zainteresuju za bavljenje ručnim radom jer posla ima, te da zajedno sa Milicom intenzivno radi na tome.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Mladi talenti – slamka spasa i ključ opstanka kulture i tradicije Vlaha “ koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2020 .godini.
- Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
