„ S obzirom na to da sam i sam Vlah i pritom sveštenik, tim pre što sam paroh na parohiji koja je stopostotno vlaška, nebitno kako se ko izjašnjava, mogu se složiti sa mojim kolegama da su Vlasi, ne samo u ovom kraju već iz čitavog regiona i to  braničevske, timočke, deo kruševačke i šumadijske eparhije, izuzetno pobožni,  ali vrlo malo crkveni. To znači da ljudi veruju u Boga kome se mole, slave slavu, drže do običaja, ali definitivno nemaju crkveno vaspitanje, odnosno naviku da odlaze u crkvu tako da ne žive liturgijskim životom kakav crkva očekuje od svojih vernika“, kaže ovaj sveštenik.

„Najpre taj period komunizma, ali moj utisak je da je veću štetu nanela činjenica da su vlaška sela bila zapostavljena u razvoju, odnosno, bila su drugostepeno rangirana u odnosu na srpska. Znamo da su škole i crkve prvobitno građene u srpskim mestima tako da i danas imamo mnogo više vlaških sela bez hramova. Jedan sveštenik mora da opslužuje više sela,  a u prošlosti nije bilo ni adekvatnih saobraćajnica i prevoza i nije uspevao svuda da stigne, tim pre što su Vlasi živeli na planinama, po salašima. Tako je i sama evangelizacija bila otežana, a kada nedostaje taj liturgijski život, čovek uvek ima potrebu da to nadomesti, pa su se pojavljivale žene koje su preuzimale ulogu sveštenika i ritualno prevodile pokojnike na onaj svet. I danas ima mesta gde se sahrane obavljaju na taj način zbog udaljenosti od crkve, ali i mi sveštenici snosimo deo krivice jer možda nismo dovoljno spremni i požrtvovani da to stanje popravimo. Evidentno je da je od pre osamdesetak godina počela izgradnja crkava i po vlaškim selima, za šta je najvećim delom zaslužna velika vlaška dijaspora, a u skorije vreme se i neke lokalne samouprave okuraže da pomognu“.

„Javila se potreba, u smislu da je narod tražio da čuje nešto od službe na maternjem, vlaškom jeziku. Dakle, nije više problem nerazumevanje srpskog jezika koji koristimo u bogosluženju svakako više nego crkvenoslovenski koji je još uvek u upotrebi, nego prosto ljudi žele i vole da čuju molitvu na svom jeziku i da se Bogu mole na vlaškom. S obzirom na to da je pravoslavna crkva po svojoj prirodi i suštini nadnacionalna i da ne pripada isključivo jednom narodu, odmah sam u novembru 2010.godine bio kod našeg episkopa, vladike braničevskog Ignatija, izložio mu situaciju, preneo želje vernika i tražio blagoslov. Vladika mi je dao blagoslov i ispričao da je on svih 25 godina, koliko je na čelu braničevske eparhije, tražio od sveštenika vlaške nacionalnosti da krenu sa bogosluženjem i propovedima ili delovima molitava na vlaškom jeziku sa ciljem da evangelizacija bude uspešnija i obuhvatnija i da bi se pokazao taj vaseljenski karakter crkve, da crkva kao zajednica pripada svima“.

„Vladika Ignatije nas je odmah o tome obavestio i pozvao me pred Petrovdan 2018. kada mi je saopštio da je predsednik NSV tražio blagoslov da se određeni delovi bogosluženja prevedu na jezik koji naši Vlasi razumeju. Vladika je pristao i naglasio da je za to neophodno da se ispoštuje liturgijski kontekst. To znači da prevod mora biti i filološki i teološki stručno preveden, pa je mene pitao da sarađujem što sam i prihvatio. Rekao mi je da će me zvati iz NSV, što se nije dogodilo, a sadašnji predsednik NSV, Novica Janošević, me je jednom prilikom pozvao po tom pitanju ali je do danas sve ostalo na tome. Hristos ne pravi razlike u ljudima i to sve jasno imamo u Svetom Pismu. Svi smo jedno Hristu Isusu, tako da ne postoji nikakav problem za uvođenje odnosno oživljavanje službe na vlaškom govoru“, smatra naš sagovornik.

 “Ne želim ikoga da povredim ili omalovažim nečji trud, ali kao pripadnik vlaškog naroda smatram da je nedopustivo da se pod velom „standardizacije“ jezika stvara veštački govor i izmišljaju nove reči koje niko od nas ne zna, niti su u duhu jezika naših predaka. Kako sam imao priliku da čujem izvesne nesrećne pokušaje prevoda određenih tekstova i molitava, shvatio sam da tu niko od lingvista, stučnjaka iz oblasti romanistike i teologa nije konsultovan. Postoje liturgijske knjige na rumunskom književnom jeziku koji nam je veoma blizak. Shvatam da postoje neke razlike i odlično razumem specifičnost dijalekata kojim mi, Vlasi u Srbiji, govorimo. Stoga bi najispravnije bilo, a ovo kao sveštenik govorim što sam i našem episkopu Ignatiju preneo, da se postojeći bogoslužbeni spisi delimično komisijski prerade, te uz obaveznu stručnu filološko-bogoslovsku podršku, prirede za liturgijsko korišćenje u hramovima na kanonskoj teritoriji SPC gde žive svi oni koji se osećaju bilo kao Vlasi, bilo kao Rumuni. Time bi i crkva i država mnogo dobile, a svi bi bili zadovoljni i do kraja ispoštovani.”

“Istina je da se brojni običaji i verovanja, kao i narodni obredi koji danas još uvek postoje, imaju svoje paganske korene, ali je činjenica i da su oni poprimili hrišćanski karakter i postali deo verskog života. Dat im je novi smisao i značaj, te tako „hristijanizovani“ i dalje obitavaju i svedoče snagu i postojanost veza iz prošlosti. Ovo nije usamljen slučaj. I kod Srba postoji na primer badnjak, koji stolećima odoleva kao čist primer preživele praslovenske paganštine koja je u pravoslavlju dobila novi smisao. Po rečima episkopa braničevskog, prof.dr Ignatija (Midića), ne treba ukidati stare vlaške običaje, jer su oni specificum Vlaha, već ih kao takve uneti u crkvu kao živu zajednicu, ohristoviti i dati im novi liturgijski smisao kakav samo hrišćanstvo može pružiti, ”smatra otac Nikola.

„Sve što je vlaško, a priori je odbacivano kao pagansko, nehrišćansko, bogohulno, a sami Vlasi su prikazivani kao poludivalj narod koga treba pripitomiti, obrazovati, hristijanizovati i odroditi od romanskog korena. Postoje i pisana javno dostupna dokumenta o tome. Očito je da su taktike koje su primenjivane  ostavile izvestan trag i posledice u narodu. Mnogo toga danas više ne postoji, pa čak i sama pripadnost romanskoj porodici i poreklu je mnogima nepoznanica” smatra on.

“Rumunska pravoslavna crkva (RPC) je sestrinska crkva sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) i zajedno s njom i ostalim autokefalnim crkvama čini jednu veliku porodicu pravoslavnih crkava sa kojima je u liturgijskom jedinstvu. To jedinstvo se ogleda u zajedničkom sasluživanju i pominjanu imena poglavara (patrijaraha) na svetim liturgijama,” kaže otac Nikola i dodaje:

“Istina je da se na području nekoliko eparhija SPC u Istočnoj Srbiji, po vlaškim selima, u poslednjih dvadesetak godina grade kanonski pravoslavni hramovi RPC sa dozvolom i blagoslovom ove pomesne crkve koja tu postavlja i svoje sveštenstvo za one koji se izjašnjavaju kao Vlasi i/ili Rumuni a koji žele da budu pod upravom RPC. Odredbe i dogovor koji postoji između srpske i rumunske crkve su definisani za vreme Kraljevine Jugoslavije i tiču se samo područja Banata. SPC smatra da se ovim postupcima RPC, krši taj dogovor i kanonski poredak pravoslavnih crkava. Sa druge strane, RPC se poziva na reciprocitet, te želi da ima svoje sveštenstvo, crkvenu upravu, hramove i bogosluženje na maternjem jeziku i u Istočnoj Srbiji za one koji to žele, jednako kako imaju i Srbi odnosno SPC u Rumuniji na području svoje Eparhije temišvarske. Ovaj problem je podignut sa eparhijskog na najviši nivo, patrijaraški, te sve ostaje na dogovoru između dve crkve kako će ga u budućnosti  rešiti. Do tada, liturgijsko jedinstvo nije prekinuto: sveštenstvo SPC i RPC zajedno bogosluže u Rumuniji, dijaspori i svuda po svetu, sa izuzetkom dela Eparhije Dakije Feliks (Istočna Srbija) gde do konačnog rešavanja ovog pitanja sveštenici dve crkve nemaju zvaničnu saradnju. Ovo nije usamljen slučaj, jer u celom pravoslavnom rasejanju postoje slične situacije.”

“Lično ne vidim nijedan valjan ili razuman razlog da se država meša i ulazi u međucrkvene probleme jer je ovo unutrašnja stvar i isključiva nadležnost pravoslavne crkve. Iskreno verujem i nadam se da će se ovi nesporazumi saborno, mudro i zdravo rešiti u nekom skorijem periodu, u duhu jedinstva, te da će poglavari obe crkve iznaći najbolje kanonsko rešenje u daljoj budućnosti na dobrobit svih vernika.”