Pravoslavlje kod Vlaha: Šta “muči“ Vlahe kada posećuju hramove (FOTO)

Braničevo

Društvo

Pravoslavlje kod Vlaha: Šta “muči“ Vlahe kada posećuju hramove (FOTO)

Foto: Ivan Jovanović

How Good Of A Friend Are You Really?

Pripadnici vlaške nacionalne manjine u Srbiji se izjašnjavaju da su pravoslavci. Veoma su posvećeni SPC ali ih godinama unazad muči činjenica da se služba u crkvama odvija isključivo na srpskom jeziku, a oni su izrazili potrebu da bude i na njihovom maternjem jeziku, na vlaškom.

Smatraju da će na taj način bolje razumeti bogosluženje i da će se kao nacionalna manjina bolje osećati u smislu ostvarenja Ustavom garantovanog prava.

Dodatno ih podstiče činjenica da u svetu postoje mnogi narodi pravoslavne veroispovesti koji liturgiju slušaju na svom maternjem jeziku. Kao olakšavajuću okolnost vide to što u crkvama gde je većinsko vlaško stanovništvo, službu obavljaju sveštenici vlaškog porekla koji govore vlaški, a imaju i vlaško pismo.

U naselju Turija u opštini Kučevo, u kome živi veliki broj Vlaha, od 2010. godine službu obavlja sveštenik SPC Eparhije braničevske, prezviter  Nikola Soldatović, koji je vlaške nacionalnosti. U razgovoru nam otkriva svoj utisak i zapažanje o Vlasima kao vernicima.

S obzirom na to da sam i sam Vlah i pritom sveštenik, tim pre što sam paroh na parohiji koja je stopostotno vlaška, nebitno kako se ko izjašnjava, mogu se složiti sa mojim kolegama da su Vlasi, ne samo u ovom kraju već iz čitavog regiona i to  braničevske, timočke, deo kruševačke i šumadijske eparhije, izuzetno pobožni,  ali vrlo malo crkveni. To znači da ljudi veruju u Boga kome se mole, slave slavu, drže do običaja, ali definitivno nemaju crkveno vaspitanje, odnosno naviku da odlaze u crkvu tako da ne žive liturgijskim životom kakav crkva očekuje od svojih vernika“, kaže ovaj sveštenik.

Na takav odnos prema crkvi je, smatra, uticalo više faktora.

Najpre taj period komunizma, ali moj utisak je da je veću štetu nanela činjenica da su vlaška sela bila zapostavljena u razvoju, odnosno, bila su drugostepeno rangirana u odnosu na srpska. Znamo da su škole i crkve prvobitno građene u srpskim mestima tako da i danas imamo mnogo više vlaških sela bez hramova. Jedan sveštenik mora da opslužuje više sela,  a u prošlosti nije bilo ni adekvatnih saobraćajnica i prevoza i nije uspevao svuda da stigne, tim pre što su Vlasi živeli na planinama, po salašima. Tako je i sama evangelizacija bila otežana, a kada nedostaje taj liturgijski život, čovek uvek ima potrebu da to nadomesti, pa su se pojavljivale žene koje su preuzimale ulogu sveštenika i ritualno prevodile pokojnike na onaj svet. I danas ima mesta gde se sahrane obavljaju na taj način zbog udaljenosti od crkve, ali i mi sveštenici snosimo deo krivice jer možda nismo dovoljno spremni i požrtvovani da to stanje popravimo. Evidentno je da je od pre osamdesetak godina počela izgradnja crkava i po vlaškim selima, za šta je najvećim delom zaslužna velika vlaška dijaspora, a u skorije vreme se i neke lokalne samouprave okuraže da pomognu“.

Nije, kaže, imao ni jedan zvaničan zahtev od neke institucije da bogosluženje sprovede na vlaškom jeziku.

Javila se potreba, u smislu da je narod tražio da čuje nešto od službe na maternjem, vlaškom jeziku. Dakle, nije više problem nerazumevanje srpskog jezika koji koristimo u bogosluženju svakako više nego crkvenoslovenski koji je još uvek u upotrebi, nego prosto ljudi žele i vole da čuju molitvu na svom jeziku i da se Bogu mole na vlaškom. S obzirom na to da je pravoslavna crkva po svojoj prirodi i suštini nadnacionalna i da ne pripada isključivo jednom narodu, odmah sam u novembru 2010.godine bio kod našeg episkopa, vladike braničevskog Ignatija, izložio mu situaciju, preneo želje vernika i tražio blagoslov. Vladika mi je dao blagoslov i ispričao da je on svih 25 godina, koliko je na čelu braničevske eparhije, tražio od sveštenika vlaške nacionalnosti da krenu sa bogosluženjem i propovedima ili delovima molitava na vlaškom jeziku sa ciljem da evangelizacija bude uspešnija i obuhvatnija i da bi se pokazao taj vaseljenski karakter crkve, da crkva kao zajednica pripada svima“.

 

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Turji

Upitan da li mu je poznato da je Nacionalni savet Vlaha (NSV) pokrenuo uvođenje bogosluženja na vlaškom jeziku u crkve koje se nalaze na području gde živi vlaško stanovništvo i da je taj proces stigao do Sinoda SPC, kaže da mu je poznato da je 6. Novembra 2017. godine došlo do, kako navodi, istorijskog susreta tadašnjeg predsednika NSV sa članovima Sinoda u  Patrijaršiji kada je na vlaškom jeziku očitana molitva “Oče naš”.

Vladika Ignatije nas je odmah o tome obavestio i pozvao me pred Petrovdan 2018. kada mi je saopštio da je predsednik NSV tražio blagoslov da se određeni delovi bogosluženja prevedu na jezik koji naši Vlasi razumeju. Vladika je pristao i naglasio da je za to neophodno da se ispoštuje liturgijski kontekst. To znači da prevod mora biti i filološki i teološki stručno preveden, pa je mene pitao da sarađujem što sam i prihvatio. Rekao mi je da će me zvati iz NSV, što se nije dogodilo, a sadašnji predsednik NSV, Novica Janošević, me je jednom prilikom pozvao po tom pitanju ali je do danas sve ostalo na tome. Hristos ne pravi razlike u ljudima i to sve jasno imamo u Svetom Pismu. Svi smo jedno Hristu Isusu, tako da ne postoji nikakav problem za uvođenje odnosno oživljavanje službe na vlaškom govoru“, smatra naš sagovornik.

Vlaško stanovništvo već duže vreme isčekuje prevođenje liturgije na vlaški pa je po tom pitanju  naš sagovornik mišljenja da najpre, ne postoji dovoljno iskrenosti, spremnosti, stručnosti, saradljivosti i dobre volje u samom Nacionalnom savetu Vlaha, ali ni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

 “Ne želim ikoga da povredim ili omalovažim nečji trud, ali kao pripadnik vlaškog naroda smatram da je nedopustivo da se pod velom „standardizacije“ jezika stvara veštački govor i izmišljaju nove reči koje niko od nas ne zna, niti su u duhu jezika naših predaka. Kako sam imao priliku da čujem izvesne nesrećne pokušaje prevoda određenih tekstova i molitava, shvatio sam da tu niko od lingvista, stučnjaka iz oblasti romanistike i teologa nije konsultovan. Postoje liturgijske knjige na rumunskom književnom jeziku koji nam je veoma blizak. Shvatam da postoje neke razlike i odlično razumem specifičnost dijalekata kojim mi, Vlasi u Srbiji, govorimo. Stoga bi najispravnije bilo, a ovo kao sveštenik govorim što sam i našem episkopu Ignatiju preneo, da se postojeći bogoslužbeni spisi delimično komisijski prerade, te uz obaveznu stručnu filološko-bogoslovsku podršku, prirede za liturgijsko korišćenje u hramovima na kanonskoj teritoriji SPC gde žive svi oni koji se osećaju bilo kao Vlasi, bilo kao Rumuni. Time bi i crkva i država mnogo dobile, a svi bi bili zadovoljni i do kraja ispoštovani.”

 

Vlaški običaj  u verskom životu

Vlasi su posvećeni očuvanju svojih tradicionalnih običaja i obreda od kojih se neki pripisuju paganskim i veoma su „živi“ u današnje vreme. U kojoj meri su oni ispoštovani od strane Srpske pravoslavne crkve svedoći naš sagovornik:

“Istina je da se brojni običaji i verovanja, kao i narodni obredi koji danas još uvek postoje, imaju svoje paganske korene, ali je činjenica i da su oni poprimili hrišćanski karakter i postali deo verskog života. Dat im je novi smisao i značaj, te tako „hristijanizovani“ i dalje obitavaju i svedoče snagu i postojanost veza iz prošlosti. Ovo nije usamljen slučaj. I kod Srba postoji na primer badnjak, koji stolećima odoleva kao čist primer preživele praslovenske paganštine koja je u pravoslavlju dobila novi smisao. Po rečima episkopa braničevskog, prof.dr Ignatija (Midića), ne treba ukidati stare vlaške običaje, jer su oni specificum Vlaha, već ih kao takve uneti u crkvu kao živu zajednicu, ohristoviti i dati im novi liturgijski smisao kakav samo hrišćanstvo može pružiti, ”smatra otac Nikola.

On dalje sa žaljenjem konstatuje da su se pojedini sveštenici u eparhijama gde živi i vlaška populacija, pogotovo oni koji nisu imali prilike da se upoznaju i sažive sa tradicijom i kulturom Vlaha, veoma nedolično ponašali i netaktički postupali prema lokalnom starosedelačkom življu.

Sve što je vlaško, a priori je odbacivano kao pagansko, nehrišćansko, bogohulno, a sami Vlasi su prikazivani kao poludivalj narod koga treba pripitomiti, obrazovati, hristijanizovati i odroditi od romanskog korena. Postoje i pisana javno dostupna dokumenta o tome. Očito je da su taktike koje su primenjivane  ostavile izvestan trag i posledice u narodu. Mnogo toga danas više ne postoji, pa čak i sama pripadnost romanskoj porodici i poreklu je mnogima nepoznanica” smatra on.

Između Srpske pravoslavne crkve i Rumunske pravoslavne crkve postoji potpisan sporazum još iz vremena Kraljevine Jugoslavije koji definiše dogovor o recipročnom delovanju obe crkve, samo na teritoriji Banata. Uprkos tadašnjem dogovoru koji je još na snazi, sve je češći slučaj da se na području Istočne Srbije izgrađuju hramovi Rumunske pravoslavne crkve.

“Rumunska pravoslavna crkva (RPC) je sestrinska crkva sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) i zajedno s njom i ostalim autokefalnim crkvama čini jednu veliku porodicu pravoslavnih crkava sa kojima je u liturgijskom jedinstvu. To jedinstvo se ogleda u zajedničkom sasluživanju i pominjanu imena poglavara (patrijaraha) na svetim liturgijama,” kaže otac Nikola i dodaje:

 

Otac Nikola Soldatović

“Istina je da se na području nekoliko eparhija SPC u Istočnoj Srbiji, po vlaškim selima, u poslednjih dvadesetak godina grade kanonski pravoslavni hramovi RPC sa dozvolom i blagoslovom ove pomesne crkve koja tu postavlja i svoje sveštenstvo za one koji se izjašnjavaju kao Vlasi i/ili Rumuni a koji žele da budu pod upravom RPC. Odredbe i dogovor koji postoji između srpske i rumunske crkve su definisani za vreme Kraljevine Jugoslavije i tiču se samo područja Banata. SPC smatra da se ovim postupcima RPC, krši taj dogovor i kanonski poredak pravoslavnih crkava. Sa druge strane, RPC se poziva na reciprocitet, te želi da ima svoje sveštenstvo, crkvenu upravu, hramove i bogosluženje na maternjem jeziku i u Istočnoj Srbiji za one koji to žele, jednako kako imaju i Srbi odnosno SPC u Rumuniji na području svoje Eparhije temišvarske. Ovaj problem je podignut sa eparhijskog na najviši nivo, patrijaraški, te sve ostaje na dogovoru između dve crkve kako će ga u budućnosti  rešiti. Do tada, liturgijsko jedinstvo nije prekinuto: sveštenstvo SPC i RPC zajedno bogosluže u Rumuniji, dijaspori i svuda po svetu, sa izuzetkom dela Eparhije Dakije Feliks (Istočna Srbija) gde do konačnog rešavanja ovog pitanja sveštenici dve crkve nemaju zvaničnu saradnju. Ovo nije usamljen slučaj, jer u celom pravoslavnom rasejanju postoje slične situacije.”

Da li je došlo do kršenja zakona Srbije i sporazumnih odredbi između Srpske pravoslavne crkve i Rumunske pravoslavne crkve, otac Nikola ne želi da komentariše. On kaže da je naša zemlja sekularna država u kojoj su crkva i država odvojene i da su obe crkve  registrovane  pa tako obe imaju svoje legitimno kanonsko delovanje na teritoriji Republike Srbije.

“Lično ne vidim nijedan valjan ili razuman razlog da se država meša i ulazi u međucrkvene probleme jer je ovo unutrašnja stvar i isključiva nadležnost pravoslavne crkve. Iskreno verujem i nadam se da će se ovi nesporazumi saborno, mudro i zdravo rešiti u nekom skorijem periodu, u duhu jedinstva, te da će poglavari obe crkve iznaći najbolje kanonsko rešenje u daljoj budućnosti na dobrobit svih vernika.”

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Versko pitanje od posebnog značaja za Vlahe u Srbiji” koji realizuje udruženje “KORENI”.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top