Od 1977. do 1984. godine učestvovao je na mnogobrojnim omladinskim radnim akcijama, na kojima je višestruko nagrađivan. Član je skupštine FK „Partizan“ od 2000. godine i član njegovog upravnog odbora od 2016. godine. Dobitnik je: Oktobarske nagrade opštine Golubac, plakete MOK SSO Podunavskog regiona, zlatne značke saobraćajnog preduzeća „Litas“ iz Požarevca za doprinos u razvoju saobraćaja i turizma, kristalne prizme FK „Partizan“ za izuzetan doprinos razvoju fudbalskog sporta i FK „Partizan“, kao i mnogih drugih priznanja iz raznih oblasti.

Šta biste na teritoriji istočne Srbije uz Dunav izdvajili kao značajno u turističkom smislu?

Davne 1982. godine sam iz Golupca krenuo stazama omladinske politike preko Smedereva i dalje preko Beograda gradio karijeru. Na tom putu sam se najviše pronašao u turizmu. Kladovo mi je ostalo u lepom sećanju, pored Golubca, koji je danas srećom postao epicentar turističke ponude Istočne Srbije. U tom kontekstu želim da istaknem žal za nečim čega više nema u današnjim okolnostima, a to je hidrogliser koji je, prepun putnika, saobraćao Dunavom od Beograda do Tekije, odnosno Kladova. To panoramsko razgledanje je država finansirala, sve do 1986. godine ako me sećanje ne vara, kada je nažalost ukinuto. Stari drumski put koji smo imali od sela Dobra kod Golupca do Milanovca nije pružao previše mogućnosti za turizam, sada je stanje mnogo bolje, to je za pohvalu. Nekada se najviše radilo na lovnom turizmu, mnogo je Italijana dolazilo, da bi razvojem putne infrastrukture od Požarevca do Kladova sve postalo mnogo perspektivnije. Na toj kopnenoj ruti zaista ima šta da se poseti, od Viminacijuma kod Požarevca, preko ramske i golubačke tvrđave koje su u potpunosti rekonstruisane, sve do Lepenskog Vira, nacionalnog parka Đerdap, pa do Negotinske krajine u kojoj se nalaze čuvene pimnice. Srebrno jezero je na toj trasi od izuzetnog značaja zbog smeštajnih kapaciteta, jer su stari hoteli nažalost u prilično lošem stanju. Istakao bih i značaj verskog turizma zahvaljujući manastiru Tumane, koji po zvaničnoj statistici poseti preko milion turista godišnje. Poređenja radi, golubačku tvrđavu je u prethodne dve godine posetilo preko milion ljudi.

Da li ima prostora za dodatni razvoj?

Dunav je pun svega i svačega, slabo ulažemo da to očistimo, i zbog turista i zbog ribljeg sveta. Ne koristimo u potpunosti resurse. Aktuelni vaučeri su dobro, ali kratkoročno rešenje. Svakako je potrebno animirati domaće, ali i inostrane turiste, mislim da smo na nekih 50 odsto kapaciteta trenutno. Veliko Gradište i Golubac ulažu mnogo, Požarevac bi možda mogao i više. Nacionalni park ima veći potencijal za lovni turizam, ali raduje interesovanje ribolovaca, biciklista, planinara i ljubitelja prirode. Golubac u avgustu cveta zbog jedličarstva medjunarodnog karaktera, prepun je turista, kao i okolna sela i Veliko Gradište.

Da li je kulturološka specifičnost vlaškog stanovništva na tom prostoru možda nedovoljno iskorišćeni potencijal?

Imali smo nekada susrete i takmičenja sela, to je bilo značajno u kulturnom smislu, danas je zapostavljeno, a mislim da ima i turističkog potenciijala u tome. U Golupcu je šest vlaških sela, u Kladovu oko 90 odsto stanovništva čine Vlasi, i činjenica je da sada najviše rumunskih turista dolazi vikendom. Pomenimo vlašku nošnju, muziku i folklorne igre. Sve je više staračkih domaćinstava, mladi su uglavnom u inostranstvu, mnogi ne znaju ni reč na vlaškom, pa čak i srpski teško izgovaraju. Kulturne manifestacije poput Homoljskih motiva i festivala Gergina su dobri primeri. Petrovac je nekada imao Mlava peva Julu, Golubac Golubački kotilć, bilo je i mnogo drugih manifestacija, izložbi domaćih radinosti, sada polako to nestaje, a naša je obaveza da to suvo zlato ponovo pronađemo i predstavimo turistima kao karakterističan kulturološki fenomen.

Da li bi ulaganje u omladinsku politiku moglo da bude od pomoći?

Stari državni sistem organizovanja je po mom mišljenju bio dobar, danas je veliki problem što ima puno udruženja građana koje participiraju zasebno, a malo je novca.  Danas mladi previše slobodnog vremena provode pored mobilnih telefona i po kafićima, jer između ostalog nema radnih akcija kao u vremenu moje mladosti. Te radne akcije su značile i za razvoj omladine, kao i za dobrobit čitave zajednice. Kao posledicu toga, između ostalog, danas imamo puno poplava i reke su nam zagađene,jer nema više ko to sve da očisti.

Kao sportski radnik i višegodišnji član rukovodstva FK Partizan, da li ima prostora da klub obezbedi sistemsku podršku za osnaživanje mladih u lokalnim sredinama ovog kraja?

Ja sam skoro 30 godina u FK„Partizan“, trudimo se, prošle godine je naš kombinovani seniorski tim igrao pred tri – četiri hiljade gledalaca u Golupcu. Nastojimo da u svakoj sredini, kada je neki značajniji jubilej, odemo sa kombinovanim sastavom prvotimaca i odigramo utakmicu sa lokalnim klubom. Radimo i na edukaciji mladih ljudi, poslali smo prošle godine našeg kondicionog trenera iz omladinske škole u Kladovo, bilo je 30 klinaca na prvom treningu, a posle sedam dana rada bilo ih je 300. Poznato je da imamo sjajnu školu fudbala, uz Ajaksovu najbolju u Evropi, trudimo se da pomognemo mladima, da ih odvojimo od nesportskog života. Partizan ulaže mnogo u edukativnom smislu, jer se u tim sredinama fudbal zasniva na tome da se dovode igrači iz Beograda i drugih većih gradova, zato što nema dovoljno zainteresovanih lokalnih mladića. Pitanje je koliko se i fizička kultura održava dobro u osnovnim školama, trudimo se da od tog uzrasta počnemo sa edukacijom, pa da se opet stvori takav sistem da mladi igraju i kvalitetno rade u loklanim klubovima dok ne stasaju za Partizan.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Kultura sećanja: Znameniti Vlasi – legende koje moraju opstati” koji realizuje Udruženje građana “Južna Karpatologija”.